Говорити о владавини права, правној држави и институцијама у Србији, без претходног разумевања чињенице да је њена државност озбиљно окрњена Кумановским споразумом, а затим додатно оспорена једностраним проглашењем независности Косова, значи занемаривати суштински проблем српске државе. Инсистирање на западним универзалистичким принципима, без критичког (ух, тај вечни термин не-критичког мишљења који ово све не види) осврта
Прочитајте чланак
У савременом политичком животу Србије све је уочљивији један парадоксалан феномен: што је опозиција више уверенa у своју побједу, то јој је изборни резултат даљи, а фрустрација већа. Овај процес ствара круг фрустрације који суштински води ка екстремизацији значајног дела грађанског (другосрбијанског) бирачког тела. Умјесто да прошири своју политичку понуду, он се све више затвара
Постоји једна занимљива, али и прилично тужна појава у српској политици: дио националне интелигенције и национално оријентисане јавности као да стално изнова открива да политика није оно што пише у књигама и на плакату, већ оно што се дешава иза њега. Прво се појави неки политички покрет. У њему се нађе неколико људи који говоре
Студентска листа је коначно показала оно што се дуго чекало: програм. “Србија или мафија”, “У знању је моћ” и “Србија расте са нама” – три цјелине, једанаест тачака и много великих ријечи о правди, знању, развоју, институцијама и борби против корупције. Програм је представљен као окосница политике којом би, како сами кажу, држава била ослобођена
Као човјек који своја начела темељи на светосавском завјету, историјској вертикали српског интегрализма и нераскидивом јединству нашег народа од Бањалуке и Београда, па све до Никшића и нашг распетог Косова и Метохије, дужан сам да до краја деконструишем причу о такозваним балканским стабилократијама. Они који покушавају да у исти кош ставе политичке прилике у Црној
