ВУЧИЋ КАО РЕСУРС СРБИЈЕ ПРОТИВ НЕЗАВИСНОСТИ КОСОВА ИЛИ ЗАШТО ЈЕ “СТУДЕНТСКА” ЛИСТА ТРОЈАНСКИ КОЊ

Говорити о владавини права, правној држави и институцијама у Србији, без претходног разумевања чињенице да је њена државност озбиљно окрњена Кумановским споразумом, а затим додатно оспорена једностраним проглашењем независности Косова, значи занемаривати суштински проблем српске државе. Инсистирање на западним универзалистичким принципима, без критичког (ух, тај вечни термин не-критичког мишљења који ово све не види) осврта на њихову примену у случају Косова и Метохије, јесте својеврсно увлачење тројанског коња у ову и овакву Србију.

Не зато што су владавина права, правна држава и институције сами по себи непожељни, већ зато што њихово нормативно схватање не може бити одвојено од стварних односа моћи који одређују могућност једне државе да сопствени правни поредак уопште спроводи. Управо се у томе налази једна од највећих противречности савремене српске државности, али и подвале која нам се подваљује „студентским“ покретом, слично као 5. октобра.

Текст испод је о томе КАКО Вучић води косовску политику у околностима које описује овај текст.

Држава није само правни поредак, већ и монопол физичке силе

Макс Вебер је државу дефинисао као људску заједницу која на одређеној територији успешно полаже право на монопол легитимне употребе физичке силе. Ова дефиниција је важна зато што нас подсећа да држава није само скуп закона, институција, демократских процедура и уставних одредаба. Она подразумева и материјалну моћ којом обезбеђује спровођење сопствених одлука, штити становништво, контролише територију и одржава границе. Без те моћи, нормативни поредак може наставити да постоји, али његова примена постаје зависна од неког другог носиоца ефективне силе.

Зато је неопходно разликовати нормативни, међународноправни и ефективни суверенитет. Нормативни суверенитет говори нам шта Устав једне државе прописује. Међународноправни суверенитет односи се на њен статус, права и обавезе у међународном поретку, док ефективни суверенитет поставља далеко непосредније питање: ко на одређеној територији заиста располаже инструментима власти и физичке принуде? У случају Србије, управо се између ових категорија налази проблем који је немогуће заобићи, а о којем „студентски“ покрет намерно ћути јер одговор би могао скинути мрену постављену на очи грађана које треба преварити да дају глас овој листи.

Иза Кумановског споразума стоји НАТО тенк, а иза преамбуле Устава Србије не стоји српски тенк

Кумановским споразумом из 1999. године успостављен је безбедносни поредак који је подразумевао повлачење југословенских и српских снага са Косова и Метохије и долазак међународног безбедносног присуства. Чланом 4. овог споразума командант међународних безбедносних снага (КФОР – суштински НАТО након одласка Руса) одређен је као коначни ауторитет у погледу тумачења његових безбедносних аспеката. НАТО командант одлучује о свему на Косову. То значи да Србија, иако Косово и Метохију својим Уставом одређује као саставни део сопствене територије, нема самосталну могућност остваривања класичног безбедносног суверенитета на том простору тј. да Војска Србије буде на терену и успостави монопол на насиље физичком силом на овој територији.

Другим речима, иза Кумановског споразума стоји НАТО тенк, док иза преамбуле Устава Србије не стоји српски тенк који би могао самостално да обезбеди њено спровођење. У том смислу, Кумановски споразум постао је својеврсни Устав Устава Србије. Не у формалноправној хијерархији, већ у хијерархији ефективне моћи, која одређује границе спровођења српског уставног поретка на Косову и Метохији.

Резолуција 1244 Савета безбедности УН, која је потврдила суверенитет и територијални интегритет тадашње СР Југославије, додатно показује сложеност овог проблема. Међутим, нормативно признавање територијалног интегритета и ефективна могућност његовог остваривања нису истоветне категорије. Зато је ова Резолуција смоквин лист дат српском народу да се на њега само позива. (И то је неки аргумент). Једнострано проглашење независности Косова 2008. године, уз подршку значајног дела западних држава, ову противречност учинило је још израженијом. Тако је настала ситуација у којој српски уставни поредак прописује једно (Косово је део Србије), док стварни односи међународне моћи ограничавају могућност његовог спровођења (најмоћнији са тенком на терену кажу да је Косово независно). И тим тенком он може да уцењује државу Србију и њену власт не само путем силе, него и путем развоја економије, привреде, слободног кретања ка Европи (да сведемо на свакодневни живот) и другим начинима. Нећете да правите компромисе – нема хлеба, нема путовања, нема снимања за ТикТок и сликања лепог живота за Инстаграм.

Владавина права као нормативни идеал и као инструмент политичког спиновања

Управо зато је проблем када се у српској политичкој јавности о владавини права, правној држави и институцијама говори искључиво кроз западне универзалистичке принципе, без истовременог преиспитивања њихове примене у случају Косова и Метохије. Ако су владавина права, поштовање правног поретка и институционална ограничења власти универзалне вредности, онда се мора поставити питање због чега се њихова универзалност у случају Србије тако често завршава управо тамо где почиње проблем њеног територијалног суверенитета.

Овде је неопходно направити разлику између нормативне вредности једног политичког принципа и његове инструментализације у политичкој борби. Владавина права може бити нормативно пожељна, а да истовремено њено декларативно заступање постане средство политичког спиновања – боље рећи: рушења „успостављеног“ поретка у ситуацији нарушене државности -, са циљевима који немају никакве везе са њеном суштином. То значи да владавина права, пропагирана из центара који признају независност Косова и имају моћ у виду тенка на терену, може служити као инструмент слабљења моћи Србије да се даље бори за Косово и Метохију.

Србија је већ након 5. октобра 2000. године имала прилику да се суочи са очекивањем да ће демократизација и прихватање западних политичких стандарда довести и до повољнијег решавања косовског питања. Међутим, независност Косова проглашена је 2008. године, , након Погрома и одвајања Црне Горе, управо у периоду након демократских промена и приближавања Србије западним политичким институцијама. Зато се данас може поставити питање да ли је поновно представљање унутрашње демократизације као довољног одговора на проблем српске државности заправо понављање исте политичке заблуде. Народски речено – Косово није демократско питање, него строго национално и државно. Ово не значи да се Србија не може уредити колико-толико, у горе ограничавајућим околностима, али се мора уређивати и усмеравати према њима. Осим ако нећемо да признамо Косово одмах и ту се крије превара.

Легитимитет српског лидера у условима ограниченог суверенитета

У оваквим околностима потребно је другачије посматрати и питање политичког легитимитета. У држави чији је ефективни (нема српског тенка на Косову) суверенитет ограничен, снажна већинска подршка политичком руководству добија додатну функцију. Она више није само средство демократског овлашћивања власти, већ постаје и ресурс у међународним односима, преговарању и очувању преосталих капацитета државне моћи. Управо у том контексту је важна, преважна, улога Александра Вучића. Вучић је ресурс државе Србије изграђен већинском подршком народа; он је ресурс којем народ даје моћ да својим способностима у међународној арени води Србију кроз ове клисуре њене геополитичке позиције. Ово је тачка на којој пада критика за наводни Вучићев аутократизам (30 000 непријављених скупова и блокада док цела Европа млати своју децу на сваком протесту) јер би онда морали да објасне како да реше ову противречност.

Вучић, у условима озбиљно нарушене српске државности, влада веома меком руком у односу на тежину спољнополитичких и безбедносних ограничења са којима се Србија суочава. Ово не значи да у Србији не би требало поштовати законе, институције и одредбе нашег, условно речено, мањег, преамбулског подустава. Напротив, њихово постојање је неопходно. Међутим, поништени капацитети српске државности не могу се надокнадити првенствено универзалиситичко-западним схватањем институција и њиховом имплементацијом тек тако, већ и институционализацијом политичке моћи засноване на већинској подршци народа. Овде се поставља оно Кисинџерово питање: који број телефона да позовем када хоћу да зовем Европу? Или који број телефона да позовем када хоћу да разговарам о Косову? У нашем случају, услед неких несрећних околности, могли бисмо му одговорити – зови ПЛЕНУМЕ.

Та подршка, већинска подршка народа коју неки зову аутократијом, у специфичним српским околностима представља један од преосталих инструмената којима држава може да оснажи своју позицију у односу на далеко моћније међународне актере. У практичној реал-политици то некада може бити јаче од смоквиног листа који је Запад дао Србији у виду Резолуције 1244. И да, ово је бруталан закључак, али на тешку рану – тежак лек. Наравно, институционализација моћи лидера не сме се поистоветити са трајном зависношћу државе од једне личности. Али се исто тако не може занемарити да у условима ограниченог суверенитета политички легитимитет лидера може имати значај који превазилази уобичајене оквире унутрашње демократске конкуренције. Идеолошка хетерогеност „студентског“ покрета, политичком логиком, овде постаје кључни проблем за ову и овакву Србију – по сваку цену срушити ресурс који успева Србија да води између ових противречности и увести је у политичку кризу (распад тог покрета при првом условљавању око спољно-политичких питања) која ће се искористи да се нека питања заврше. Исто је било 2004. и 2008.

Како помирити два тенка и два монопола?

Сви који нам данас говоре о владавини права, правној држави и институцијама према западним универзалистичким принципима морали би најпре да одговоре на једно суштинско питање: како помирити Кумановски споразум са преамбулом Устава Србије? На ово питање сви са „студентске“ стране ћуте јер би, да поновим, народ схватио њихову превару. Односно, како помирити безбедносни поредак који почива на физичкој сили НАТО-а са уставним поретком Србије, који Косово и Метохију сматра делом сопствене територије? Како помирити два тенка и два претендента на монопол легитимне употребе физичке силе?

Ово није само правно питање. Оно је пре свега питање односа моћи, суверенитета и саме могућности државе да остварује сопствени уставни поредак. Зато се политичка борба у Србији не може водити као да је реч о држави чији су територијални интегритет и ефективни суверенитет неспорни. Када вас неко пита да ли је вама Србија уређен систем? Почетна премиса јесте да не може ни бити по принципима који нам се намећу јер то онда нарушава борбу за основне националне интересе на Косову. Или да признамо Косово.

Пре него што се крене у рушење Вучића на принципима које западни политички актери представљају као универзалне, а који се посредством дела домаћег невладиног сектора преносе у српски политички простор, неопходно је понудити одговор на питање како ће се решити ова противречност. У супротном, постоји опасност да се унутрашња политичка промена представи као решење проблема чији се суштински узроци налазе у међународним односима моћи. Народски речено – када ми дођемо на власт решићемо Косово, а Косово се не решава решавањем унутрашњих питања, него у односу са и ка међународним центрима моћи. Дакле, споља. Зато је спољна политка важнија за Србију и они који говоре другачије лажу народ. Вучић је лидер који је успео да себе, када је реч о Србији, постави у центар тих односа – њега подржавају и ЕУ, и Русија, и Кина, и Америка. Зато је он неизмерно драгоцен за Србију.

Србија као рањени човек од којег се захтева да трчи

Целокупна ова противречност може се сликовито представити примером човека који је упуцан у ногу, а којем неко непрестано објашњава да мора да трчи како би оздравио. Проблем није у томе што трчање није здраво, већ у томе што се занемарује стање човека од којег се оно захтева. Прво се мора залечити нога да би се могло говорити о потпуном опоравку тела. Метак се мора извадити из ране. Или се нога мора одстранити, доградити протеза па се живети тако даље.

Тако ни владавина права, демократизација и институционална изградња не морају, можда, бити спорни као нормативни идеали. Спорно је њихово политичко представљање као довољног одговора на проблем државе чији је суверенитет ограничен вољом и физичком силом моћнијих међународних актера. Вучићева улога у овако компликованој српској ситуацији јесте да држи крпу на рани како би она што мање крварила, док истовремено покушава да развија остатак тела.

И управо они који од Србије захтевају да тако рањена трчи и развија се, истовремено јој не дозвољавају да рану залечи у складу са сопственим националним интересима. Некоме ово може звучати парадоксално, али се управо у томе налазе Вучићев политички таленат и генијалност. Он је успео да, у условима ограниченог суверенитета и изразите неравнотеже међународне моћи, очува простор за развој Србије, а да истовремено настоји да спречи да косовска рана добије још трагичнији исход. (У свом тексту Максим фабијева стратегија или како разумети Вучићеву националну политику више сам објаснио шта његова политика конкретно значи око овог „крварења“).

Његова заслуга огледа се и у настојању да Србија избегне неки нови погром, нову „Олују“ или катастрофалан исход по српско становништво и културно-историјско наслеђе на Косову и Метохији, укључујући Пећку патријаршију, Високе Дечане и Грачаницу. Захваљујући стављању себе у центар међународних односа, Вучић је успео да заштити до сада ове манастире од уништења. То је највећа заслуга његове политике на Косову ако ћемо говорити о заштити наше духовне вертикале. (Обнова цркава и манастира је друга добра ствар његове политике према духовној вертикали на Косову). Зато Аљбин Курти подржава „студентску“ листу.

Зато и „студентски“ представници ћуте и неће да се отворено изјашањавају и објашњавају како би водили спољну политику. Србија није држава која може да решава све своје проблеме само унутрашњом реформом, јер се један од њених највећих проблема налази управо изван домашаја њеног ефективног суверенитета.

Истину о циљевима студентске листе рекли су нам многи идеолози ове листе, а за овај текст су довољна два – Аида Ћоровић и Драган Поповић: када се власт промени, Србија ће морати да се суочи са „страшном горком пилулом око Косова“, злочинима деведесетих, санкцијама Русији и другим питањима. На сопствену штету, наравно.
Зато је „студентска“ власт тројански коњ одређенеих западних и регионалних центара, као и НВО трансмисија у Србији накачених на ове центре, а Вучић једини гарант да нећемо прокрварити скроз (Олуја/погром) или доживети одсецање ноге (формално признање које упорно захтевају од некога за кога пумпославци тврде да је већ признао).

Милан Протић је једном изјавио да им је Запад 7. октобра испоставио списак услова за даљи економски напредак. Били су изненађени јер су очекивали помоћ. Тако би се десило и сада уколико би „студентска“ листа победила, а Вучић је толико ојачао на међународној арени да може рећи НЕ и признању Косова и санкцијама Русији и неким другим тешким питањима.

Ако сами себи пуцамо у ногу на наредним изборима, нико нам неће бити крив до нас због онога што ће уследити.

И све док се не понуди одговор на питање како помирити два тенка, два поретка и два супротстављена захтева за остваривање власти на истој територији, свако обећање да ће сама промена унутрашњег политичког уређења залечити српску државност остаје недовољно, да не кажем – превара. Јер метак у нози не нестаје усвајањем нормативног идеала здравог човека.