НЕНАД УЗЕЛАЦ: Максим Фабијева стратегија или како разумети Вучићеву националну (косовску) политику

Да бисмо покушали да објаснимо какву националну (између осталог и косовску) политику води председник Србије Александар Вучић, на почетку ћемо се осврнути на то ко је био Фабије Максим и зашто је његово политичко лидерство значајно.

О Фабију Максиму пише Плутарх у свом делу „Упоредне биографије античких ликова”. Квинт Фабије Максим Кунтактор (Оклевач) био је један од најзначајнијих римских војсковођа и политичара у време Другог пунског рата против Ханибала. У науци је најпознатији по својој тактици против Ханибала. Избегавао велике битке и директне борбе, пратио непријатеља, нападао само када има предност и чекао да се Ханибалова војска исцрпи.

У почетку је критикован да не ратује довољно храбро, али се временом испоставило да је та стратегија сачувала Рим у једном од најтежих тренутака у историји Рима. Његова тактика је била стрпљење и време. Када се Ханибал нашао пред самим Римом, претор Помпоније је сазвао скупштину народа и рекао: „Римљани, побеђени смо у великој битки и наша је војска уништена, а конзул Фламиније је мртав. Зато, саветујте се о мерама за свој спас и сигурност.”

На крају, сви су се удружили у мишљењу да положај Рима тражи увођење неограничене власти појединца, те човека који ће је држати у рукама с несломљивом одлучношћу и без страха. Избор је пао на Фабија Максима.

Фабије је изабрао да не иде у директан сукоб са, тада јачим у дугом рату увежбаним, Ханибалом и да са новим поразом ризикује потпуни пад у уништење Рима. Одлучио се за промишљену намеру да сатире и помало уништава његову снагу.

Плутарх пише: „Али трошећи само тако време био је презиран од свих и у самом табору псован, а непријатељима се, дакако, чинио кукавицом и обичном ништицом; свима осим једном човеку – Ханибалу. Он је једини прозрео вештину свог противника и начин на који је Фабије одлучио водити рат и, просудивши да сваком могућом лукавштином или присилом треба тог човека увући у битку или су Картагињани пропали, јер се не могу послужити са својим оружјем са којим су надмоћни… прибегавао је свакој врсти стратешких замисли и мајсторија и покушавао као добар атлет наћи место где да га дограби…”

Када су пријатељи дојавили Фабију да се много људи окреће против њега, сматрајући га кукавицом, када су му саветовали да учини крај свом лошем гласу, он је одговорио: „У том бих случају заиста био већа кукавица него што се сада чини да јесам ако бих се из страха од поруга и увредљивих шала дао одвратити од својих зрелих планова. Заиста није срамотан страх што га неко осећа за домовину, али страховати пред мишљењем људи, па и пред клеветама и псовањем, није особина достојна човека тако високог положаја као што је мој, него онога који робује лудама којима треба да буде поглавар и господар.”

Борбе и надмудривање које су се дешавале у овом периоду имале су успона и падова, али Фабије није одустајао од своје стратегије. Ханибал је правио грешке; временом је постајао сам себи најтежи противник који се исцрпљује у рату као „атлет чија је телесна снага пренапрегнута и преоптерећена па највећом брзином изгуби свој телесни напон”.

Плутарх пише: „Зато је Рим… нашао у његовој (Фабијановој) разборитости први и највећи разлог томе што још постоји и није потпуно уништен као што се догодило за галске катастрофе”.

У међувремену Корнелије Сципион је преместио рат у Африку преко Шпаније и тамо напао Картагину. Ханибал се морао повући из Италије, након дугогодишњег исцрпљујућег рата, да брани своју територију. Сципон је победио Ханибала, а Фабије је у међувремену умро и није могао видети пораз свог непријатеља којег је тако дуго избегавао у директном сукобу. Ипак, до данас је остала чињеница да је разборита тактика и куповање времена Фабија Максима омогућила да Рим избегне директан сукоб и пораз, а тиме и потпуни пораз Рима.

Ако ово пребацимо у нашу, српску стварност, могли бисмо извући различите закључке. Но, пре тога, потребно је навести још пар напомена које су важне за овај текст:

1. Макс Вебер у књизи „Духовни рад као позив”, у одељку „Политика као позив”, наводи најреалнију дефиницију модерне државе. Он каже: „Модерну државу је могуће дефинисати само помоћу специфичног средства које је њој својствено… држава захтева монопол на насиље физичком силом”.

2. Кумановски споразум у члану 4 истиче: „Заједничка комисија за имплементацију ће бити успостављена по размештању међународних безбедносних снага (КФОР) на Косову, како то буде одредио командант међународних безбедносних снага (КФОР)”.

Након повлачења руског контингента са Косова и Метохије, фактички монопол на насиље физичком силом, на Косову и Метохији има НАТО, а о свему одлуке доноси командант НАТО-а. Монопол на насиље физичком силом, у случају Србије, представља војну силу која на Косову и Метохији од 1999. нема улогу, јер је Кумановским споразумом повучена.

3. Зоран Ђинђић је при крају свог живота желео да „реши” проблем Косова и Метохије. Говорио је да нема демократије без националне државе. Хтео је да „омеђи” Србију: усагласи непостојећи монопол на насиље физичком силом са постојећим монополом физичке силе НАТО-а; резолуцијом 1244 и Кумановским споразумом. Он је сматрао да Србија не може даље у политичко-демократском, економском и сваком другом развоју без некаквог решења ове противречне ситуације.

Његов план из децембра 2002. године, као иницијатива према међународној заједници, у својој последњој тачки подразумевао је:

а) територијална подела;

б) заштита Срба на Косову и Метохији;

в) статус верских објеката.

Ако смо разумели шта је радио Фабије Максим, онда разумемо шта ради председник Србије Александар Вучић.

Када се дешавала револуција 5. окотобра, по признању бившег министра Свилановића, један од услова за подршку Запада, било је прихватање одвајања Црне Горе. Одвојити Црну Гори значило је пут ка проглашењу независности Косова. Ђинђић је покушавао да одбрани интересе Србије на Косову и Метохији говорећи да не треба бринути само о остваривању људских права српског народа, већ и о државим интересима, о учешћу државе Србије на Косову и Метохији.

Ђинђић је остао разочаран пред крај живота, јер је схватио да Запад спроводи политику институционалног пребацивања – стандарди пре статуса – на новоформиране институције, а за чије оснивање је држава Србија још 2001. године потписала тзв. Уставни оквир.

Политика председника Србије Александра Вучића је политика Фабија Максима, избегавање директног сукоба. Тај сукоб не би био са Албанцима; тај сукоб би био са НАТО пактом. Када преговарамо око Косова, ми само формално преговарамо са Албанцима, а суштински са НАТО. Директан сукоб значи пораз који не значи само пораз војске, него поновно враћање Србије педесет година уназад, као што код Фабија губитак битке значи отворен пут ка Риму и пораз Рима.

Косово је најскупља српска реч зато што цену плаћамо сваки дан у виду хапшења, затварања, робија. Дешавало се и да је та цена много скупља, пример је Погром из 2004. године.

Када је Аљбин Курти долазио на власт, хвалили су га многи опозиционари као рационалног и демократског лидера. Аљбин Курти је први нератни лидер косовских Албанаца и тиме он мора да доказује свој екстремизам према Србима. Иронично, Србија може лакше да се договори са Хашимом Тачијем и Рамушем Хараднијем, јер када ратни лидери једног народа, у овом случају албанског на Косову и Метохији, постану лидери новоосноване земље, они немају потребу да се доказују својим екстрмизмом. Потребу да се доказује, у односу на ратне лидере албанског народа на Косову и Метохији, има Аљбин Курти, који је био ухапшен због тероризма и пуштен на слободу својеручним потписом Војислава Коштунице.

Борис Тадић, као председник Србије није ништа радио по питању Косова и Метохија. По сопственом признању, у једном интервјуу изјавио је да су сви око њега, говорили му да призна Косово и реши Србију тог проблема. Борис Тадић је владао на леђима коалиције, дела народа и веома јаке подршке запада, дакле, не на апсолутној подршци народа што је случај са председником Вучићем, а што даје већу, чвршћу, могућност да водиш и косовску политику, јер ниси подложан утицају коалиционих партнера и утицају странаца на твоје коалиционе партнере.

Иначе, сећам се интервјуа владике Григорије који је, бранећи Тадићеву националну (косовску) политику, у једном интервјуу 2005. године упоредио Тадића са Деспотом Стефаном – унутрашњи развој, а спољно вазалство. Проблем са Тадићем је био што ништа није радио: није реаговао 2004. као министар одбране, а 2008. је отишао у Румунију. Језивије од тога, према депешама Викиликса, јесте што је Борко Стефановић звао америчког амбасадора да одложе проглашење независности после другог круга председничких избора између Тадића и Николића како Николић већ 2008. не би победио на косовском питању.

Војислав Коштуница је био легалиста и то је у реду, али право не трпи силу, као што можемо видети на примеру Косова, и када се право сукобило са његовим правним схватањима, када се резолуција 1244 сукобила са монополом на насиље физичком силом на Косову и Метохији, рекао је НЕ. Кохабитација Бориса Тадића и Војислава Коштунице је дала, посредно, отворен простор ка проглашењу независности Косова. Да будемо искрени, Запад је планирао независност Косова од самог тренутка своје агресије према Србији, али било је тренутака када смо допринели отвореним путем да сам то лакше уради.

Нећу овде ни Тадића ни Коштуницу проглашавати издајницима. Тешка је то реч, а ми смо јој врло склони када не умемо себи рационално да објаснимо зашто се нешто дешава. Тада остаје, како је говорио Кјеркегор, само ћутање. Ћутиш, трпиш, једеш сопствени желудац, вриснуо би од гнева да те чује свет, спалио би се на тргу.

Са друге стране председник Србије Александар Вучић вратио је питање Косова за сто, које је за Запад било завршено 2012. У том тренутку, 2012. државни разлог, опстанак државе Србије и њен економски развитак, захтевао је још једну цену на Косову, а то је Бриселски споразум. Скупа. Тешка. Болна. Ужасна. Мисли неко да то не би потписао? Тај или не зна или уопште не разуме позицију Србије и њену детерминисаност чланом 4 Кумановског споразума. Њен неизбор у мору немогућности неизбора када ти је неко Кумановским споразумом срушио суверенитет, тиме и државност, својом војном силом, уцењује те погромом, а ти пред собом имаш само једну мисао – опстанак Србије. Интереси државе Србије на Косову не могу се побољшати уколико је Србија економски, војно и дипломатски слаба. Бриселским споразумом је држави Србији дат простор и време да се развија. Вучић је тада одбио прикључење тзв. Косова у УН.

Борко Стефановић. Преговарач за Косово и Метохију док је Борис Тадић био председник, имао је изјаву да ми не бранимо Косово, него чупамо нешто из независности Косова. Господин Стефановић би данас волео да не постоји та изјава, али тада је био власт, док данас из опозиције ради оно што је критиковао да је радила тадашња опозиција. Драган Ђилас, један од данашњих лидера опозиције, 2013. године у телевизијским гостовањима хвалио је Бриселски споразум као онај који обезбеђује европски пут Србије и гарантује безбедност Срба на Косову и Метохији.

Тамо где монопол на насиље физичком силом директно не детерминише могућности државе Србије, она далеко више ради на питању Косова и Метохије, него до 2012:

а) буџетска издвајања за Косово су удвостручена. Од Драгана Ђиласа имали смо изјаве да би требало да се она укину;

б) ради се обнова кућа, манастира, цркава…;

в) ради се на повлачењу признања што је резултирало са 25 повлачења признања. Некада и на овом путу не иде све лако и има успона и падова.

Ако нисте за столом, онда сте на менију. Ово се десило Србији када је Војислав Коштуница одбио да буде даље за столом. Косово је прогласило независност. Председник Вучић је наследио косовску независност са тешким минусом у државном буџету. Он је схватио све грешке својих претходника и схватио да мора да буде за столом, да не би био на менију. То му је дало простор да компромисима, увек болним и болнијим, даје времена Србији да се развија, али и да има аргумент пред новим захтевима да није испуњено оно што би требало српској страни да се да. Дао је себи кредит да не прихвати Француско-немачки споразум који, свакако, не би прихватио у делу признања или уласка Косова у УН.

План З-4 за Републику Српску Крајину и Олују су можда и најбољи примери, из данашње перспективе, шта се дешава српском народу када устане са преговарачког стола без политичког и војног ослонца. Србија није хтела, или није могла, војно да помогне Србима у РСК, а још од 19. века постоје идеје да се тадашња Далмација “компензује” са Хрватском за Босну, о чему је писао историчар Милорад Екмечић.

Разлози побуне Срба у РСК су вишеслојни: страх од повратка идеологије усташтва и симболике Независне Државе Хрватске, намера нових хрватских власти да Србе избаце из уставног положаја конститутивног народа у Хрватској, као и дубоко укорењено сећање на Други светски рат и осећај да би се злочини и геноцид из НДХ могли поновити. То је потпуно разумљиво, било је немогуће тада Србима у РСК рећи да остану у Хрватској. Они су хтели да остану у Југославији, са Србијом, и да се сачувају од онога што се на крају десило.

Саветници хрватског председника Фрање Туђмана говорили су после Олује да су они апсолутно били против плана З-4 и да су молили бога да га Срби одбију, јер би тако добили оправдање пред светом да са Србима није могуће постићи договор и да морају сами да реше “проблем”. Нетактичност српских лидера и некомпетентност хашког самоубице Милана Бабића довеле су до тога да Срби устану са стола и дају Хрватској управо оно што је желела. Да смо тада тактички одиграли и прихватили З-4, макар привремено и из тактичких разлога, одузели бисмо оправдање за Олују пред међународном јавношћу. Да ли би се она некада догодила? Могуће. Да ли би, можда, све било другачије, а да ли би Срби и данас живели у Хрватској? Можда. Да ли је тактичком игром могло да се купи време? Вероватно. Свакако, не би се догодило онако како се догодило.

Вучић је добро научио ову трагичну српску лекцију и примењује супротан приступ према Косову и Метохији у оквиру преговора.

Одбити било какву сарадњу са западним земљама због њиховог односа према Косову и Метохији, значи затворити врата Србији, окруженој земљама НАТО и ЕУ, да се какав-такав начин развија. Када се Немачка закашље економски, Србија добије упалу плућа. Вучићева политика економског развоја, војног наоружавања Србије и развијања дипломатских односа са свим државама у свету, довела је до тога да данас он може да изговори да никада неће признати независност тзв. Косова.

Најважније, показао је озбиљност и спремност да спречи било какав нови погром као 2004. године. Погром се десио у тренутку политичке кризе у Србији – атентат на Зорана Ђинђића и промене власти, као што се проглашење независности десило у време политичке кризе, кохабитацији Тадића и Коштунице, и њихових сукоба. Нова политичка криза – долазак на власт нове верзије ДОС-а, за Србију би значило нових десет година превирања и много прилика да се проблем косовских Срба реши најскупљом ценом – погромом и новим колонама.

У исто време, екстремизам Аљбина Куртија огледа се у свесности да не може новом „олујом” или „погромом” да заврши оно што жели на Косову и Метохији – чишћење од Срба. Зато прибегава методи тихог терора, свестан да велики терор – Олуја или Погром – могу довести до реакције Србије, али у том случају пред међународном заједницом, посебно данас Америком, не би могао да сачува кредбилитет демократског лидера. Тај тихи терор, нажалост, је она болна, скупа цена коју свакодневно плаћамо, а сведена на речи Матије Бећковића: „Косово је најскупља српска реч”. Ово је одлично приметио и анализирао професор Зоран Ћирјаковић.

Тихим терором Курти се понаша као Ханибал и покушава, под изговором демократског развоја Косова и спровођења закона, да увуче Вучића у сукоб који би, у том случају, од стране Србије морао бити много јачи од тихог терора Куртија, а тиме би, пред међународном заједницом, Србија поново била кривац. Последице би биле нове колоне, јер не бисмо били у сукобу са Албанцима, него са НАТО-ом или барем његовим највећим европским силама, ако условно изузмемо САД, које данас желе далеко боље односе са Србијом и имају прилично тврд став према Куртију. Али, као што је Русија далеко, а Бог високо, исто се то може рећи и за САД. Европску унију ипак у великој мери води Немачка. На неки контроверзан начин и случај Генералштаба, са Музејом жртава НАТО агресије, може се посматрати у оквиру оне «најскупље српске речи».

Ипак, важно је нагласити да то што још увек постоје Грачаница, Пећка Патријаршија, Дечани, Љевишка, Велика Хоча… јесте све захваљујући томе што су сви свесни да нови погром не сме да се деси и да би Србија на то реаговала. Дакле, захваљујући Александру Вучићу. На крају, за председника Вучића је најлакша опција да пошаље војску и да се онда, под изговором да не можемо против Запада, упише у историју као неко ко је војском пружио отпор тихом терору. Уместо прескупе цене – да Србија потпуно прокрвари у још једном директном сукобу и тако дефинитивно за 21. век отпише своју будућност – Вучић је изабрао много тежи пут, а мање болнији одједном – онај који нас кошта сваки дан по мало.

Закључак је да су по питању косовске политике пред Србијом два избора: 1. да прокрвари одједном и плати веома болну цену одједном или 2. да крвари помало, трпи и чека, док се у исто време развија. Та два избора одређена су Кумановским споразумом и његовим чланом 4. Постпетооктобарски лидери Србија нису могли да владају са апсолутном подршком народа, а то је један од услова оваквог вођења политике од стране Александра Вучића.

То даље значи да је Косово кључно национално и државно питање које детерминише унутрашњу и спољашњу политику Србије и да неодређивање политичких чинилаца према њему јесте маскирање свесности о тежини овог питања и лагање народа да то питање није битније од владавине права и правне државе, а онда ћемо се бавити наионалним темама. Кумановски споразум детерминише владавину права и правну државу, економију и наш свакодневни живот ако хоћемо. Без одговора на питање односа и „решавања” овог проблема, нема одговора на питање потпуне владавине права и правне државе. Иза сакривања ставова често се крије у нашој јавности и жеља да се овај проблем „реши” признавањем Косова.

Косовска политика ће увек бити болна по српски народ, питање је само колико ће да боли и да ли рану која крвари држимо поприлично затвореном, па крвари полако или ће прокрварити одједном. Косовска политика Александра Вучића је болна. Косовска политика другосрбијанске самоизабране елите, која подржава студентски покрет, је још болнија – признање Косова. Косовска политика опозиционих десничара отвара потпуно косовску рану да прокрвари одједном – одлазак са стола, отворена врата Западу и Приштини да спроведу своје до краја. Погром и слободно проглашење независности су резултати те политике. Председник Вучић је, како год то звучало, успео да нађе МЕРУ између детерминисаности чланом 4. Кумановског споразума и потребе српског народа за економским и другим развојем.

Косовски завет није само погибија за царство небеско који се оличава у кнезу Лазару, него и обнова у царству земаљском што се оличава у његовом сину Деспоту Стефану. Погибија не вреди ако се не обнове народ и држава. О томе су много писали наши значајни историчари, књижевни критичари и други. Деспот Стефан је био вазал Бајазитов, који је убио његовог оца Лазара. Ово не значи да је Србија данас вазал, али јесте тешко историјско поређење како се један наш велики владар понашао након дугорочног пораза српског народа и освајања српских територија од стране Турака.

Тај дугорочни пораз наше генерације је Кумановски споразум. Он захтева наш добар однос, и побољшање тог односа где можемо, према онима који су Косово отели (уз постепено мењање њиховог става где је могуће) ако желимо да се боримо за Косово. Он захтева војне вежбе Србије са НАТО (али их имамо и са Русима и другима) – оне војне силе која одређује свакодневну судбину Срба на терену. Када опозициони деснирачи кажу да је потребно не радити ништа и само чекати промену некаквих геополитичких околности, то је пут у пропаст: парализовати себе или некога чекањем најгора је ствар – писао је о томе Андрић. Србија мора бити проактивна и радити на свом развоју колико год то било тешко и болно да би могла боље бранити своје интересе на Косову и Метохији.

Академик Дејан Медаковић је политику Ђурђа Бранковића објашњавао политиком «држаног жизња», односно – државног живота. Много лепши израз за политику државног разлога у српском случају. Али је Дејан Медаковић говорио и да ће српски народ осећати тешке последице у 21. веку због Косова што може бити претеча оне реченице Матије Бећковића да је «Косово најскупља српска реч». Желимо да се боримо за Косово? То је свакодневни велики дар на личну и колективну сујету и наша лична и национална осећања. Пут тежак, али једини. Нема лаких решења, нема флоскула, нема популизма и великих речи.

https://www.instagram.com/reel/DYZmdFyN_Q4

Сматрам да се политика Александра Вучића према Косову и Метохији, али и према Западу, НАТО, Европској унији, Русији и Кини, заснива на тешком балансирању у веома сложеним геополитичким околностима. Иако је НАТО створио косовску државу, парадоксално је да је управо та сила данас једини фактор који на терену може физички да заштити српски народ на Косову и Метохији. Због тога верујем да напади на Вучића, у којима га називају слабим или издајником, само додатно отежавају положај Србије и повећавају могућност сваког будућег сукоба у којем би Србија поново прокрварила.

Укључимо у ову нерешиву једначину питања Републике Српске, српског народа у Црној Гори и друге факторе којима Србија мора да се бави и добићемо да је једино решење у Максим Фабијевој стратегији Александра Вучића. Она има своју „најскупљу” цену, али је она једини гарант колективног опстанка српског народа и Србије. Зато је његова политика мир и стабилност, а она мора да се поремети споља и унутра да би се пореметили Александар Вучић и држава Србија.

Читајте Плутарха да бисте разумели Александра Вучића.