НЕНАД УЗЕЛАЦ: Зашто се Црна Гора одвојила од Србије и постала толико антисрпска?
Стјепан Месић је у једном интервјуу изјавио да му је немачки политичар Ханс-Дитрих Геншер у приватном разговору наводно рекао да ће се Србија крајем деведесетих „купати у крви“ и да ће Косово бити отето од Србије након што се заврши са Хрватском и БиХ.
Запад је имао намеру да бомбардује Србију и да отме Косово од Србије. Немачки војник је 1999. године, први пут после Другог светског рата, испалио метак у некога – Србина, управо на Косову. Зоран Ђинђић је пред смрт, већ дубоко разочаран политиком Запада према Косову и Метохији, говорио да ће Запад прогласити независност Косова, а затим такво Косово „окачити Србији о врат“ уз захтев да са њим реши односе или да заувек остане искључена из „европске породице“ и даљег развоја.
Мило Ђукановић је током деведесетих бомбардовао Дубровник и шверцовао нафту којом је снабдевана Војска Републике Српске током рата у БиХ. Аутобуси који су у Сребреници превозили људе ишли су на гориво које је, према бројним тврдњама и сведочењима, било део Милових канала снабдевања.
Геополитичка гледишта Запада према Балкану и Србији имају једну константу: Србија никада не сме да изађе на море. Пример за то је да нам је Запад почетком 20. века нудио Ђаковицу уместо изласка на море.
Имајући све то у виду, Запад је Црној Гори послао јасну поруку: Србија ће бити изолована, мораће да испуни услове везане за Хаг и Косово, и биће означена као главни кривац за ратове деведесетих. Уколико Црна Гора остане у заједничкој држави са Србијом, делиће исту судбину и сносити исте последице.
Други разлог западне подршке црногорској независности лежао је у томе да ће након раздвајања Србије и Црне Горе бити лакше прогласити независност Косова. Разбијањем заједничке државе, која је потписала Кумановски споразум и Резолуцију 1244, желео се прекинути међународно-правни континуитет Југославије. То се у неким структурама наводи као аргумент против Резолуције 1244, а за независност Косова. Лакше је извући Косово из Србије, него из зајединчке државе.
Гледано хладно и реалистички, државни разлог Црне Горе захтевао је да се одвоји и не дели судбину Србије. У томе је суштина њене жеље за независношћу, али и почетак савременог црногорског антисрпства. Да не би делила последице са Србијом, званична Црна Гора је одлучила да се одвоји. Тада јој се опраштају Дубровник, Сребреница, нафта…Али, то никада није довољно: доказивање сопственог европејства заснива се на антисрпској позицији. Што јаче против Србије, то су европејскији у очима „Европе“. Ако би било потребно, и Његош се може прогласити протестантским Немцем, а уместо обнове капеле на Ловћену можда му се дигне нека катедрала у којој би био сахрањен.
Наравно, такав избор (ако прихватимо да и политика државног разлога има могућност избора) носи и последице. Званична Црна Гора данас је, да не користимо тешке речи, под патронатом Хрватске, Немачке и западних центара моћи како би наставила пут ка Европској унија и економском развоју. Због тога није ушла у иницијативу Отворени Балкан, признала је Косово и увела санкције Русија, иако је Русија имала позитивну улогу у процесу црногорске независности.
И то је, на крају, њихов избор. Њихова политика државног разлога: хладна, рационална и антисрпска.
