ФИЛИП МИХАЈЛОВИЋ: Полицентричност Срба као изговор за антисрпску политику

Полицентричност није ни први ни последњи термин чије се значење злоупотребљава и извргава како би се оправдало разједињење српског националног корпуса и оправдала отворена антисрпска политика под плаштом наводне полицентричности, а последње деценије и под политичким разликама са владајућим режимом у Србији или директно Александром Вучићем.

Термин има просто значење и односи се на то да српски народ има више изворних центара ─ политичких, социолошких или културолошких. Он сам по себи никада није био крајњи циљ никога из српског народа, већ нужна последица разједињења кроз историју на више туђинских царстава и држава, који су тежили да потлаче, покоре и одвоје Србе и српске територије.

Сваки од тих центара историјски гледано, било под Османлијама, Аустријанцима, Угарима и слично, тежио је да се избори за своја права и очува идентитет, језик и културу. Као крајњи циљ, да се уједини са свим осталим центрима и да што више Срба буде у својој српској држави. Ово није ништа уникатно код нас, већ је то пракса скоро па свих нација у Европи и шире.

Борба Срба за Републику Српску и центар у Бањoj Луци је био средњорочни циљ јер је алтернатива била протеривање, окупација и потпуна политичка маргинализација Срба у држави која би им била наметнута. Нешто слично се десило Србима у Хрватској и не толико различитом статусу Срба у Црној Гори данас. Историјски имамо пример и Невесињске пушке, која је у једном тренутку могла да прерасте у неку нову српску државу Херцеговине, опет не као крајни циљ већ као корак ка потпуном уједињењу са осталим Србима. Притом се помоћ и сарадња са осталим центрима подразумевала, иако не увек у идиличном стању, али стално присутна.

Полицентричност као таква је била и природна последица тога што није постојао један јак центар из којег би Срби могли да шире свој утицај, али то данас имамо у виду Србије, односно  политичког Београда. Неслагање око појединих потеза власти у Београду је нормално и у данашњем демократском свету и пожељно. Међутим, користити га као изговоре за одвајање и потпуну политичку контру Србији, уз аргумент о некаквој полицентричности, ништа је друго до извргавање руглу свих политичких актера са израженом националном свести.

Полицентричност свакако не треба мешати са централизованим или децентрализованим уређењем државе, иако повезано нису ни приближно еквивалент који би умањивао изворне центре српског ткива.

Тежња сваког могућег српског центра би требало да буде да политички Београд, односно Србија буде што јача и способнија да стане у заштиту Срба у читавом региону. Самим тим, да власт у Београду буде што јача и отпорнија на многе и учестале притиске регионалних држава и, пре свега, великих сила. БиХ не признаје Косово због фактора Срба у Српској, зато и нису у НАТО-у, јер је национални интерес Срба данас очување интегритета, као и војна неутралност. Тако се и јединство СПЦ као једне од најбитнијих институција очувања идентитета не сме доводити у питање. Свако контрирање и подршка супротној политици је ништа друго до разједињавање националног корпуса и преузимање ставова држава и нација које су отворено непријатељски наклоњене према Србима.

Изговор полицентричности нема смисла јер сваки центар данас ван Србије је последица нужности и силе других, обично политичко наметање воље против неког народа, а не виши позив и циљ сам по себи. Трудити се разједињењу како би постао већи и бољи од других је апсурд сам по себи и служио је ничему другом него растурању српских држава и чупању националног корпуса од матице.

Учестали су напади на све актере који су лојални матици и храбро бране опште националне интересе Срба да су „марионете Београда и власти”, као да јединство треба да представља нешто лоше и погано, па да се заправо од њих очекује да се понашају као опозиција властима у Београду, што нити је природно, нити рационално. Служи ничему другом до смањењу утицаја матице, која је од пресудног значаја за пројекцију снаге свих Срба.

Ако имамо више центара, то је зато што сви осећамо припадност једној нацији и једној култури, која стоји изнад свих нас и из које произилази и тежња ка постојању матичне државе која би најбоље бранила интересе свих нас. Данас је то Србија, која то апсолутно жели и томе тежи, што је природно за било коју власт у свету. Сваки данашњи покушај краткорочне политичке добити нападом на Београд и представнике свих Срба у виду председника Вучића може бити дугорочно фаталан по Србе које ти центри треба да представљају и бране. Једно тапшање по рамену од људи који нам не само нису пријатељи већ су вукови прерушени у овце није вредно трајног губитка свог језика, културе и слоге. Нико ниједном Србину неће боље желети до представника власти у Београду данас. Двадесет први век прети да буде пун наглих промена и обрта, што, самим тим, сваком политичком Србину даје за императив да пронађе минимум слоге и заједничких интереса са политичким Београдом јер ћемо само тако сви заједно преживети, а можда и постићи много веће циљеве.