МИЛАН ЈОВАНОВИЋ Анатомија комшијског страха: Како је Вучић поново уплашио Сарајево?

У тексту „Двјесто година српског питања: Добри комшија Александар Вучић” аутор Кенан Ефендић (главни и одговорни уредник портала !Одговор) износи низ занимљивих, али истовремено фактички нетачних, историјски селективних и геополитички фрустрираних теза.

Изузетно је дирљиво са колико пажње и пажљиво упаковане комшијске „забринутости” Сарајево прати сваки корак српских државника, па чак и приватне посјете очинским огњиштима у Чипуљићу.

И ту, заправо, долазимо до суштине. Текст Кенана Ефендића није толико прича о Вучићу колико је прича о страху од Србије. А тај страх у Сарајеву има дубље историјске и политичке коријене.

Мит о цинцарским прецима

Аутор са уживањем посеже за политичким аматеризмом квалификујући Вучића као „потомка Цинцара”, у јефтином покушају да оспори српски квалитет његовог поријекла. Част и поштовање Цинцарима/Власима, они су дали огроман допринос развоју српске грађанске класе и националне елите, али породица Вучић из Бугојна је старосједјелачка српска православна породица.

Још је занимљивија теза да је Србија током 19. вијека ширила своју територију „искључиво прогоном“. Истини за вољу, након Калимегданске конференције 1862. године и повлачења османских гарнизона, муслиманско становништво које се идентификовало са османском влашћу јесте напустило градове, као и у свим процесима деколонизације кроз историју. Али ту господин Ефендић прескаче једну прилично важну чињеницу: Србија се није ширила у неком политичком вакууму, већ се ослобађала од вишевјековне османске власти. Уосталом, национални покрети 19. вијека широм Европе функционисали су по сличном принципу. Од Грчке до Италије, народи су покушавали да се ослободе туђе власти и заокруже сопствени национални простор.

Превише историје за мале наративе

С друге стране, свођење Младе Босне и Гаврила Принципа на „завјеру одметнутих српских официра” показује фатално неразумијевање историје. Млада Босна је била аутентични покрет домаће омладине. Међу њима су били и Срби, али и Хрвати и муслимани. Мухамед Мехмедбашић је један од најпознатијих примјера. Сви су они жудјели за слободом од аустроугарске окупације и то је био њихов главни мотив окупљања.

Наравно, српска национална идеја унутар Младе Босне била је веома снажна. То нико озбиљан не спори. Али од тога до тврдње да је све било само „завјера Београда“ постоји прилично велика разлика. Ослободити се германске империјалне чизме није била „завјера Београда”, већ историјска нужност народа који није желио да буде туђа колонија и који ниједну свјетску силу, која је жељела да овлада овим просторима, није дочекао с цвијећем.

Проблем са геополитичком гравитацијом

Ефендић, можда и несвјесно, најбоље објашњава суштину свог проблема када каже: „Мој највећи проблем с том државом… је у томе што смо комшије, што међимо.”

Управо ту треба тражити одговор. Србија је демографски, економски и војно највећа држава Западног Балкана. То је ствар географије. Покушај да се Србија „смањи” или неутралише да би регион био по мјери фрустрираних елита у сусједству показао се као неуспјешан и током 20. вијека, а посебно данас.

Свјетски центри моћи не разговарају са Београдом зато што „купују мир” из сажаљења, већ зато што одлично знају гдје лежи стварни капацитет за стабилност, или нестабилност,  читавог региона. Србија је била и остаће држава чија тежина далеко превазилази њене административне границе.

Република Српска: Плод одбране, а не „привремени добитак”

Очигледна је Ефендићева фрустрација ауторитетом и постојањем Републике Српске, коју он назива „јединим трајним политичким добитком српског пројекта”. За Сарајево, Република Српска је посљедица „насиља”. За српски народ западно од Дрине, она је услов физичког и политичког опстанка. Након искуства геноцида у НДХ (1941–1945) и прегласавања 1992. године, Срби нису имали луксуз да своју судбину препусте добровољној вољи других. Република Српска је међународно призната кроз Дејтонски споразум и она није плод ничије хировитости, већ реалности на терену.

Зато она није некакав „привремени добитак“ који ће нестати чим се промијене политичке околности. Може се некоме допадати или не допадати, може се оспоравати њена политика, могу се тражити различита рјешења за будућност БиХ, али чињеница остаје: Република Српска ће постојати.

Дрина није зид

Ефендић текст завршава подсјећањем на „крваву Дрину“. Дрина је кроз историју била и граница и мост, али Срби са обје стране те ријеке нису два различита народа, већ један исти национални корпус. Између 55% и 60% становништва данашње Србије и БиХ рођено је у СФРЈ – држави која више не постоји. Дакле, државе постоје, па нестану, границе се мијењају, али народ опстаје.

Србија се, наравно, мијењала. Мијењали су се њени интереси, њени савези и методи којима је водила своју политику. Од устаничке кубуре, преко балканских савеза и југословенских заблуда, све до савремене дипломатије и економске доминације. Али њен циљ је увијек био и остаће исти: заштита суверенитета, развој сопствене државе и подршка српском народу гдје год он живи.

То што комшије „гледају шта Србија ради док Вучић стоји испред родне куће у Чипуљићу” потпуно је разумљиво. Навикли су да гледају у Београд. Проблем настаје само када у том гледању умјесто реалности и даље траже кривца за сопствене историјске и државотворне неуспјехе.