Одговор на текст „пријатеља студената” у ДАНАС-у под насловом: Novo pismo jednog profesora studentima u blokadi: Ulazak u EU znači – more bez granica

Пријатељу студената, универзитетски професоре и стручњаче за транзициону правду, Вас ћу у овом тексту звати Господин СИ и одмах на почетку ћу рећи и ЗАШТО.
Ако су Вам намере према студентима и Србији добре, онда не бисте требали да кријете свој идентитет. Међутим, можда га кријете јер једна реч у Вашем тексту наводи на то ко сте и какве су Вам намере: Та реч се крије у вашој следећој реченици:

Ušli smo u sredinu leta, izbora nema na vidiku, pa je ovo period kada su oni koji si to mogu priuštiti idu negde na more.

Та је реч – СИ. Зато вас зовем Господин СИ. Траг вашег идентитета се полако открива. Ово није написано, посебно не од стране универзитетског професора, у духу савременог српског језика (те није ни обележје српског језичког стандарда). Универзитетски професор из Србије ову реченицу би написао: који себи то могу приуштити. Када напишете, универзитетски професоре, део реченице: oni koji SI to mogu priuštiti – ви нас водите граматици хрватског језика, која каже да облици датива повратне заменице „себе/се” гласе себи/СИ. Овај облик се, за разлику од хрватског стандардног језика, не употребљава у стандардном српском језику нити се јавља у граматикама савременог српског језика.

Једном овом речју, пажљиво читаним „неписменим” оком потомка Срба, које сте вређали у свом тексту у ДАНАС-у, открили смо да сте, могуће, хрватске националности. Одмах да кажем да против тога немам ништа. Право је сваког човека да се изјашњава како жели, а у Србији, као највише мултикултуралној и најмање етнички чистој држави након распада Југославије, та је слобода потпуно поштована и ја се залажем за њу. Ви имате право на своје политичке ставове, чак и када изврћете историјске ствари и фалсификујете.

Горња чињеница указује на ваше узроке и намере. Друга опција је да сте Србин из Хрватске (Крајине), па користите реч СИ. Ако је ова опција тачна, онда је ужасно да можете написати онакав пропагандни и увредљив памфлет.

На крају, лектори у Данасу, ако уопште постоје, очигледно не познајући разлику између српске и хрватске граматике и духа ова два језика, нису Вам добро редиговали ову реченицу и једном речју открили ком, вероватно, националном оквиру припадате и са каквог наступате.

Neobrazovana krajiška populacija

Овако сте описали Србе из Хрватске (Крајине) који су протерани у Олуји. Господине СИ, о Вашој писмености говори све претходно што сам изнео, али и о лекторима у редакцији Данаса, који су „преводили” и лоше преправили Ваш текст. Морална позиција коју сте сами себи поставили и пиједестал наводне образованости на који сте се поставили, пао је вашим невештим „сакривањем” и откривањем Вашег начина изражавања.

https://www.instagram.com/reel/DVMKxOpAoRC/?utm_source=ig_web_copy_link&igsh=NTc4MTIwNjQ2YQ==

Нешто лично

Господине СИ, из Вашег текста се може схватити да су Срби манипулацијама из Београда од стране Слободана Милошевића и због неоснованог страха од понављања догађаја из НДХ, заједно са Милошевићем, кривци за изазивање рата због оснивања РСК.

Бићу прво личан, а онда ћу прећи на неке чињенице које не знате или сакривате ако знате.

Године 1961. мој отац, који је пореклом из Далмације, играо је фудбал са својим друговима и један дечак хрватске националности из џепа је извадио иглу и махао му њоме испред ока говорећи како му је отац био у усташама у Јасеновцу, са циљем да му ископа око. Ову причу сам слушао од људи који су тог дана играли фудбал. Отац ју је крио од мене.

Једном српском дечаку група дечака хрватске националности ножем је исекла врат испред наше тадашње куће у Загребу. То је било 1989. године, две године пре „балван револуције”. Ноћу су у нашој и споредним улицама у Загребу, где су живели Срби, 1988–1989. спуштане ролетне на кућама, а куће су гађане камењем од стране деце хрватске националности. Не кривим ту децу, тако су васпитавана – као онај дечак са фудбала. Често се дешавало да неколико аута дође испред српских кућа ноћу и дуго времена трубе.

Ове приче су нашироко препричаване у широј породици и међу пријатељима о томе у каквој су атмосфери Срби живели много пре „балван револуције” – вашег узрока рата у Хрватској. Када је један хрватски комшија, видећи ме како пузим по поду као беба, поставио питање како да ме закоље, моји су знали да је враг покуцао на врата и пребацили су ме у Србију.
Није Србима био потребан Београд да осете и схвате шта се дешава осим онима који су и даље живели у заблудама братства и јединства,

Да ли су Срби манипулисани из Београда или су сами видели шта се спрема?

Да се надовежем на ово лично, цитираћу нешто конкретно – Сузан Вудворд из књиге „Балканска трагедија”:

„Хрватска влада је врло мало учинила да заштити своје грађане од антисрпског терора у лето 1989. године. Тада су хрватски екстремисти разбијали српске излоге, палили српске куће и хапсили потенцијалне српске лидере. У многим деловима Хрватске, Срби су због своје националне припадности губили посао. Ова се дискриминација продужила у следећим годинама”.

Да Вас подсетим, Господине СИ, да се у пролеће 1991, пар месеци пре „балван револуције” у Задру десила класична „Кристална ноћ” (слична се десила 1903. године), када је група екстремиста уништила преко 100 српских радњи. То можда Србе није подсетило на оно што су нацисти урадили 1938. са јеврејским радњама, али јесте на авети Јасеновца. Задар није био изузетак.

Стипе Шувар пише како је терор над Србима почео много пре доласка Туђмана на власт, „балван револуције” и отвореног почетка оружаних сукоба. И не само он него и многи други. Срби су отпуштани са послова, прогањани, куће су им дизане у ваздух, локали, аута. Људи су ноћу нестајали без трага. Све то пре „балван револуције”.

Шта је стварало страх код Срба и подсећање на НДХ?

Нећу у овом делу детаљно цитирати све, благо речено контроверзне, ставове Фрање Туђмана из његових књига, јер то захтева дужи текст, али ћемо летимично прећи неке основне ствари да бисте разумели, а верујем да као стручњак за транзициону правду, Господине СИ, то и знате. Најава доласка Туђмана на власт праћена повратком усташке кореографије, дискриминаторних закона, усташких емиграната и наратива о наставку и завршетку 1941. године – била је узрок страха Срба да се поново покрећу авети Јасеновца. Хрватска је и пре званичног доласка Туђмана на власт била испуњена овим „духом”.

У својим књигама „Беспућа повијесне збиље”, „Рат против рата” и другима, Туђман негира Јасеновац и Холокауст над Јеврејима. Јасеновац је „радни логор” у којем су у „једнаком броју убијани Срби и Хрвати”. Хитлерови генерали су у извештајима говорили о Јасеновцу, шта је тамо речено на конференцији на Јалти и шта је сам Макс Лубурић рекао 1942. у Јасеновцу једном приликом: „Овде смо побили више Срба него Османско царство за 500 година”. Љубо Милош, на суђењу у Загребу, изјавио је да је ЧЕТИРИ месеца његовог командовања 1942. године у логору убијено 30.000 људи.

Правдајући геноцид над Србима у НДХ, Туђман се позива на Свето писмо и Мојсија – цитира његов став да су непријатељи изабраног народа и непријатељи Бога. Туђман се позива на Јахвеа: „Трећину спали посред гроба огњем… трећину узми и сасјеци мачем око града; трећину баци у вјетар”. Илустративан је и инспиративан овај део с обзиром на то да је овај цитат Миле Будак, министар у НДХ, историјски материјализовао у „Трећину Срба покатоличити, трећину протерати, а трећину побити”. Туђман показује да Хрвати нису ништа ново урадили Србима у НДХ, а што се не дешава вековима у људској историји. Геноцид је – нормална ствар. Пример Јевреја му служи, јер су разапели Христа, да покаже да су Срби сами криви за геноцид јер сметају Хрватима; по Старчевићу – пасмина коју треба истребити.

Туђман, правдајући геноцид над Србима у НДХ и Јеврејима у Холокаусту, пише: „Геноцидно насиље је природна људска појава… Оно се не само допушта, већ и препоруча, чак и налаже ријечју свемогућега Јахвеа…”. Он на крају каже да један народ престаје бити геноцидним када нестане потреба за геноцидом над народом који смета. Парафразирам.

Непотребно је даље ширити текст цитатима из Туђманових књига, можете их сами читати, али је добро напоменути да је Туђман писао предговор за дела Анте Старчевића, у којем га назива „идеологом модерног хрватског националног програма о стварању самосталне хрватске државе”, а Старчевић је човек који је у својој књизи – „Име Серб” – назвао Србе „вашима”, „робовима”, „губом”, „пасмином”.

Слика Анте Старчевића је била иза леђа Анте Павелића у његовом кабинету, окачена о зид. Павелић је своју политику према Србима заснивао на идејама Старчевића, величао га у својим књигама. Павелића је Туђман звао „оклеветаним”, а за НДХ је рекао у свом говору на оснивању ХДЗ-а, 24. фебруара 1990. године (18 месеци пре „балван револуције”) да је она „била израз повијесних тежњи хрватскога народа”. Истог тог месеца – фебруара – он тврди да се Срби морају звати „православним Хрватима”, да „православне Србе” треба забранити и основати Хрватску православну цркву. Са доласком Туђмана на власт, у мају 1990. године (два месеца пре „балван револуције”), почињу се штампати Павелићеви говори и књиге.

Худелист је највећи Туђманов биограф. Он каже да је Туђман преузео идеје фратра Мандића и Макса Лубурића. Једна од идеја је да Срби и Хрвати не могу живети у истој држави. Друга је идеја о стварању „чистих народних територија”. Виктор Новак у књизи „Магнум Кримен” цитира Младена Лорковића, министра вањских послова НДХ, у лето 1942: „Хрватска држава не може постојати ако у њој живи 1.800.000 Срба”. Сви хрватски идеолози су листом заступали ову тезу.

Туђман 12. априла 1992. године на тргу Бана Јелачића у Загребу признаје ко је починио злочин против мира: „Рата не би било да га Хрватска није жељела. Али ми смо проценили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске. Због тога смо водили политичке разговоре, а иза тих преговора формирали оружане постројбе. Значи, рат се могао избећи само да смо ми одустали од наших циљева – самосталне хрватске државе”.
Туђман пише у својим књигама како је Книн био ЧИСТ град у време краља Звонимира. Године 1996. он изјављује: „Вратили смо Звонимиров град у крило Мајке Домовине и то онакав ЧИСТ какав је био у Звонимирово доба”. Пре тога, на Брионима, пред Олују, Туђман је дао наредбу: „Да Срби НЕСТАНУ”.

Туђман је од 1987. до 1990. године више пута одлазио у Канаду међу усташку емиграцију, где је добио подршку и разрадио план заснован на овим идејама: план за рат, независност Хрватске и решавање проблема српског питања у Хрватској. Током 1988. ове планове је договарао са Немачком током својих посета овој земљи.

Један хрватски сликар, пријатељ Фрање Туђмана, у интервјуу за Глобус посведочио је да му је Туђман, током посете у његовом кабинету почетком 1991. године, рекао да ће „завршити Павелићев посао”.

Конкретно – да ли је „балван револуција” узрок рата у Хрватској?

Претходни део је имао циљ да покаже да су Срби имали великог разлога да се плаше човека који је најављивао наставак „повијесних тежњи” за независношћу Хрватске у чијем су „повијесном току” у центру – НДХ, оклеветани Павелић и Јасеновац, а идеје о хрватској самосталности грађене на Старчевићу, Мандићу, Лубурићу.

У августу 1989. Сабор доноси закон о језику, у којем се српски језик као језик српског народа, по уставу конститутивног са Хрватима, не помиње. Хрватски језик почиње да мења српскохрватски или хрватскосрпски и ти термини почињу да се забрањују у јавној употреби. У службеним препискама и медијима је забрањено ћириличко писмо, које је, подсетимо, Сабор још крајем 19. века усвојио за равноправно са латиницом, а затим је Павелић привремено укинуо ћирилицу, да би то поновио Туђман у демократском маниру.

Можда Вам, Господине СИ, дух Вашег поднебља изражен обликом „СИ” не дозвољава да ово видите. Донет је закон о буџету којим је престало финансирање српских школа. Оне су укинуте. Изучавање српске историје, песника, писаца било је забрањено у школским програмима.

У Хрватску су се почеле враћати усташе из емиграције, а неки од њих су од стране Туђмана постављани за амбасадора (један је био командант масовних покоља над Србима у Дубровнику током НДХ) и заузимали су висока места у новој власти. Срби су отпуштани са послова у јавној служби или су били приморани да потпишу „листу лојалности” новој Туђмановој власти. Да ли сте знали то, Господине СИ?

Председништво Хрватске је 20. јуна 1990. уклонило реч „социјалистичка” у називу државе и уместо петокраке на застави враћа шаховницу. (Ово је, Господине Си, претпостављам, она победа над национализмом о којој говорите). И то враћање шаховнице је директно Србе подсетило на НДХ. На све ово Срби 27. јуна оснивају Заједницу неколико српских општина са циљем да сачувају културну аутономију (језик, школе, писмо…), коју им је нова власт почела одузимати.

Устав Хрватске је омогућавао стварање заједница. Срби нису желели да се одвајају од Хрватске, иако је устав СФРЈ гарантовао право народа на самоопредељење, а не република, а то значи, Господине СИ, ако Хрвати желе да се одвоје од Југославије, и Срби имају једнако право да се одвоје од Хрвата и остану у Југославији.

Основни разлог рата у Хрватској је намера да се Срби избаце из устава као конститутиван народ и претворе у националну мањину. И пре доласка Туђмана на власт најављивало се да ће Срби бити избачени из устава социјалистичке Хрватске као „конститутиван народ”.

По уставу социјалистичке Хрватске, хрватски и српски народ су изједначени. Поред њих постојале су – народности. У мају 1990, након доласка Туђмана на чело Хрватске, српски посланици у Сабору постављају посланичка питања зашто се у јавном, политичком говору хрватских политичара и политичких представника, више о Србима не говори као „конститутивном народу”. Туђманова власт наставља са припремом новог устава којим се Срби потпуно избацују из њега и претварају у националну мањину.

Срби на те најаве реагују у јулу Декларацијом о аутономији српског народа у којој траже: употребу ћирилице, враћање српских школа и српских школских програма, културне и политичке институције, штампу, радио и телевизију. Пошто је то потпуно игнорисано, Срби у августу одлучују да организују референдум о аутономији и јасно дају до знања да ако Хрватска остаје у Југославији и Срби остају у Хрватској са својом аутономијом, а ако Хрватска излази из Југославије, Срби желе да остану у Југославији.

Туђман прети забраном референдума и шаље своју полицију која напада станицу полиције у Бенковцу. На ове нападе новоосноване Туђманове полиције Срби реагују подизањем балвана и стављања пунктова у насељима. Срби су хтели да заштите своја права загрантована и уставом СФРЈ и уставом СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ Хрватске. Тако се десила „балван револуција”, Господине СИ. У 10 општина су хрватске власти успеле спречити референдум, али је ипак  за српску аутономију гласало чак 756.549 грађана српске националности. Зар то није демократија?

Пошто Туђман није одустајао од доношења новог устава и избацивања Срба из њега, заказана је седница Сабора, на којем је устав донет 22. децембра 1990. Срби су преко ноћи претворени у националну мањину. Као реакција на најаву усвајања устава, дан пре Срби оснивају САО Крајина и усвајају Статут, који каже: „Српска Аутономна Област Крајина облик је територијалне аутономије у саставу Републике Хрватске… у оквиру Федеративне Југославије”.

https://www.instagram.com/reel/DbnVi8CC1N2

Дакле, није, како кажете у свом памфлету, до „отцепљивања крајишке парадржаве” дошло јер су Срби хтели Велику Србију, него зато што је Хрватска прогласила независност, а Срби су имали право на самоопредељење по уставу СФРЈ. Уосталом, да сте пратили суђење Слободану Милошевићу, могли сте да запазите онај део када је тужилац Најс морао да призна да се Милошевић није залагао за Велику Србију. То је била политика само Војислава Шешеља.

Као што видимо, Срби су, поред свих својих мана, које имају сви народи, све радили да дођу до компромиса, желели да остану у Хрватској, да добију културну аутономију и свака њихова акција је била реакција на укидање њихових права континуирано у целокупном току уздизања Туђмана до првог човека Хрватске, што је започето 1987. године.

Да би та намера имала покриће на терену, како, између осталих, сведоче Худелист и Шувар, циљ је био да се Срби са 12,2% удела у укупном становништву смање на испод 5% како би се могло оправдати да су национална мањина. О рату у Хрватској се често цитира Туђман да Срба више не сме бити више од 3–5 процената. То је узрок рата у Хрватској, Господине СИ: у „повијесним тежњама” за независношћу и од Срба етнички чистом Хрватском. У новом уставу донесеном у децембру 1990. стоји да се он, између осталог, заснива на „успостави темеља државне суверености у раздобљу Другога свјетскога рата”.

Олуја је била завршни чин „повијесне тежње” од 1941. и намере да „Срби нестану”.
Шаринић, Туђманов саветник, славодобитно, годинама после Олује, признаје: „Да су Срби прихватили план З-4, ми бисмо га морали одбити”.
Једноставно – нису хтели Србе у Хрватској.

Милошевић као узрок свега

Само пар чињеница:

О рату у Словенији је одлучивао Анте Марковић, није могао Слободан Милошевић.

Када говоримо о рату у Босни, важно ја навести каквим се идејама водио Алија Изетбеговић, којем је Милошевић понудио, како би сачувао мир, да буде први председник „крње” Југославије.

У Исламској декларацији Алија је писао да „нема мира између ислама и неисламских институција” и да је потребно извршити „преотимање власти” оног тренутка када „исламски покрет постане бројчано већи”. Даље каже: „ислам јасно искључује право и могућност практичне примјене стране идеологије на својој територији. Нема, дакле, принципа секуларне власти”. Дакле, као што видите, Господине СИ, Изетбеговић је био исламски фундаменталиста и идеју БиХ је заснивао на исламском фундаментализму.

У складу са овим идејама, он 27. фебруара изјављује: „Ја бих жртвовао мир за суверену Босну, али за мир у БиХ ја не бих жртвовао суверенитет”. Зато он одбацује Кутиљеров план који је у БиХ могао спречити рат. Амерички амбасадор Ворен Цимерман у својој књизи признаје да је пре овог плана питао Изетбеговића зашто потписује то када може добити целу Босну. Пут ка рату је био отворен.

Јасно је да геополитичке околности деведесетих нишу ишле на руку српском народу, да смо и сами имали много грешака, али је још јасније да Ваш пропагандни памфлет, Гоподине СИ, садржи све елементе пропаганде из деведесетих година по којој су за сва зла на Балкану криви само Срби. Можда је суштина у речима професорка Дубравке Стојановић да је из српског народа потребно избацити “јасеновачки мопопол на жртву”. Читај: постићи циљ да су ту “једнако страдали Хрвати и Срби”.

Уместо закључка

Интересантно је да у једном делу свог пропагандног памфлета кажете да је Србима „било паметније да беже него да чекају непријатељску војску” – ово подсећа на Туђманово правдање геноцида; овим речима признајете намеру злочина да „Срби нестану”, али је не осуђујете. Правдате Олују као Туђман геноцид у НДХ. За Вас је све то, како пишете – „националистичка пропаганда” Београда. И уместо да, како сугеришете студентима, објасните УЗРОКЕ Олује (када бисте их знали или хтели, јер Вам она реч „СИ” не дозвољава), ви се бавите јефтином памфлетском пропагандом.

Препорука: нека Вам следећи текст буде о томе да објасните студентима зашто се кријете и које намере се крију из оне речи „СИ”.


Срам вас било, Господине СИ,