О психологији Душка Дугоушка, филозофији Конана Варварина, убицама Франкенштајновог чудовишта и другим одразима српске стварности

Од пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду, догађаја који се десио пре сад већ скоро две године, српско друштво је дубоко подељено и живи у различитим стварностима. Овај текст представља покушај да се дође до одговора на питање шта нам се заправо десило и шта нам се још увек дешава. Он иде путем мисаоног експеримента који вероватно неће бити погодан за сваког читаоца. Ипак, будући да је о свему томе речено већ доста, мислим да догађаје који су везани за садашње стање треба сагледати и на овај начин.

Сада већ давних педесетих година прошлог века у САД је дошло до праве поплаве кратких цртаних филмова, прављених за телевизију, а на којима су радили, испоставиће се доста касније, заправо изузетно талентовани људи тог времена. Добар део ових цртаћа је направљен у студију „Ворнер броса“, па су и ликови попут Душка Дугоушка, Патка Даче, Елмера Давежа (обично је ловац), Симе Страхоте или мачка Силвестера ушли у свест генерација.

Добар део њих може стати у разне врсте анализа, али овде је корисно подсетити се једног од њих, који је код нас преведен као „Шешири“ или „Капе мењају све“, односно у оригиналу „Bugs’ Bonnets“ из 1956. године. Тај цртаћ не почиње класичном јурњавом између Душка и Елмера, већ има нешто озбиљнији увод у којем наратор објашњава гледаоцима главну премису те епизоде, а прва слика коју видимо јесте илустрација човека који је одевен у пословну одећу тог времена:

Опште је позната психолошка чињеница да одевање утиче на понашање људи. На пример, ако изменимо одећу овог господина у нешто… хм… романтичније (пословно одело које носи илустровани човек на екрану се мења у одећу гусара из 18. века), открићемо и неке промене у понашању“, каже нам наратор како би нам појаснио шта ћемо видети, да би након те промене видели како се човек мирног лика и пристојних манира претвара у криминалца и злочинца који добија порив да „прво побије жене и децу“ и сл.

После овог увода цела епизода овог цртаћа са Душком и Елмером се дешава околностима у којима се приколица камиона који је превозио позоришне костиме отворила на једном успону, тако да ветар разоси разне шешире, капе и шлемове по шуми у којој живи Душко, док Елмер (традиционално) покушава да га улови. Овога пута, међутим, понашање и позиције ова два лика се мењају у зависности од тога која капа им је пала на главу, тако да и Елмер, с времена на време, зна да се нађе у подређеној позицији у односу на познатог анимираног зеца.

Иако се ова епизода сматра за једну од смешнијих из „Ворнерове“ радионице, треба имати у виду да хумор ипак не би био хумор да није заснован на реалности. Другим речима, нека измишљена ситуација или догађај које гледамо у цртаним филмовима не би нам биле смешне уколико не би имале упориште у стварности, па кад их као такве препознамо, али на рафинисан начин који је доведен до апсурда, што генерално квалитетан хумор и јесте – самим тим нам оне постају смешне.

Шешири и капе су, разуме се, у овом цртаћу више метафора него иоле опипљивија чињеница. Одраслима је по природи јасно да дечак који буде ставио полицијску капу на главу неће због тога постати полицајац, нити да ће девојчица постати принцеза ако стави пластичну тијару, међутим, можда бисмо понекад требало себи да поставимо питања која се тичу схватања нас самих у таквим околностима.

На пример – шта се заправо дешава са уверењима и перцепцијом себе у главама те деце? Да ли им то значајније утиче на њихове будуће кораке, односно да ли ће тај дечак у будућности себи заиста изградити каријеру полицајца, јер му се таква слика о њему самом свидела? Да ли смо, на крају, и ми сами таквим начинима закључивања склони и кад постанемо одрасли? Да ли можда сви носимо неке друге „шешире“ због којих смо убеђени да нешто знамо (када можда то и не знамо), или горе – да није добар део онога што сматрамо да јесмо заправо никад нисмо били? Да ли површна (видљива) стварност крије неку његову потпуно другачију суштину, и када је то случај?

Наставци личности и статуси унутар друштвених структура

Шта би све могли да буду наши наставци, или „шешири“, је нажалост (или на срећу), преширока тема за један текст, али потрудићемо се да осветлимо бар део те стварности, која ако и постоји, вероватно није баш увек јасно видљива.

Прво можемо кренути од тога како оцењујемо друге људе, односно начинима како просечан човек оцењује неког другог приликом било каквог сусрета. Пре свега, ту је увек – физички изглед. Приметићемо да ли је неко висок или не, да ли хода или стоји погрбљено, како је обучен или да ли је нека жена негована или не, ако јесте, отприлике и колико.

Само на основу тих почетних информација, за које нам је обично потребно неколико секунди, и пре него што та особа проговори, ми ћемо њој дати одређену оцену на којој лествици се налази унутар наше друштвене структуре, па ћемо већ отприлике знати да ли испред себе видимо студента који слуша рокенрол, добростојећег програмера, спортисту, власника просечне фирме или просјака и човека са друштвене маргине.

Уколико будемо ушли и у разговор са датом особом, имаћемо увид и у његов или њен начин говора, мимику, манире… тако да ће суштински коначни закључци о каквој се особи ради бити донети у року од отприлике 15 минута. Истина, ако ту особу будемо наставили да виђамо и убудуће, наравно да је ће долазити и до одређених корекција у закључцима, међутим, опште је познато да се ови, први утисци, сматрају и најпостојанијим.

Шта у томе може бити потенцијални проблем, у контексту „шешира“ о којима смо говорили? Просто речено – зато што на основу оваквих, ипак често пребрзих анализа, просечном човеку може остати скривен читав универзум других информација и сазнања, поготово ако се налази унутар друштва или друштвене групе која је склона негативној селекцији, предрасудама, погрешним перцепцијама о стварности и сл.

Дакле, није немогуће да се испред нас неко ко је по својим спољним, видљивим карактеристикама, неки простак, примитивац и особа са маргине, а да се заправо ради о некоме ко је је доста паметнији и способнији од већине људи из нашег окружења. Исто тако можемо разговарати и са најгором могућом хуљом која из неких разлога обитава у круговима високог друштва, па самим тим ћемо га виђати у најскупљим оделима и ресторанима.

То би дакле могли бити наши „шешири“, које би уједно можда могли бити названи и одређеном врстом савремене мимикрије, или мимикрије унутар психологије друштва.

Условно учење, закључивање по успешности и генерацијска уверења – увод у концепцију „лажног бога“

Пре неколико година је интернетом кружила прича о наводном експерименту који је спроведен над групом мајмуна, како би се дошло до одређених закључака о општем понашању примата. Наиме, каже прича, научници су у затворену али пространу просторију оставили групу од 10 мајмуна, и пустили их да заједно живе неко време пре него што су приступили тесту.

Када су се мајмуни навикли једни на друге и створили својеврсну заједницу, истраживачи су на једној од платформи оставили корпу с воћем, па када је први мајмун весело пришао намеравајући да узме нешто из ње, са плафона је пуштена велика количина изузетно хладне воде која је испрскала све згрануте мајмуне у просторији. Када се то поновило неколико пута, мајмуни су престали и да приказе корпи. Међутим, потом је уследио најзанимљивији део овог експеримента – истраживачи су почели да убацују по једног мајмуна споља (који дакле није имао искуство тог „хладног туша“) а да избацују по једног од оних који су били присутни када се десила прва оваква казна.

Кажу, сваки нови мајмун је усхићено полетео према корпи чим би је видео, али би га брзо остали зауставили, тако што би га и физички претукли. После више таквих замена, просторију су на крају насељавали мајмуни од којих ниједан није био присутан приликом испуштања тих хладних тушева, али су се и даље држали раније успостављеног правила, односно практично табуа да се корпа с воћем на платформи не сме дирати, често бивајући и агресивнији према новом придошлици који би се усудио да јој приђе него што су то били први мајмуни који су и установили то правило.

Из тога се да закључити да у задатим условима, какви год да су, сви чланови заједнице се налазе у одређеним схватањима и њима својственим стремљењима у односу на те услове, а уколико се примети да нечије понашање шкоди самој заједници сигурно ће се увести правила која ће такво понашање и кажњавати.

Међутим, у овој причи постоји још једна поента која је можда ненамерно пролазила незапажено, посебно онима који су ту причу делили и коментарисали из једног одређеног угла, а то је да су приликом овог експеримента научници који су га водили сами себи дали позицију практично „бога“ за те мајмуне над којим су вршили експеримент, будући да су били у могућности да мењају природне законе када су одабране животиње биле у питању. У реалним условима, дакле у самој природи, сасвим сигурно се не би могло десити да мајмун који је први дошао до неког воћа буде кажњен од неке „небеске силе“, већ би се десило сасвим супротно – тај мајмун би практично постао „херој“ или „заслужни припадник заједнице“ будући да би осталим мајмунима из своје групе обезбедио храну, бар за неко време.

Истраживачи су нехотице открили можда и више него што су мислили, будући да су у њему, сасвим могуће, суштински показали и механизам управљања у одређеним системима управљања и владања друштвима, које најчешће препознајемо као тоталитаристичке.

Концепција „лажног бога“

Шта би то био „лажни бог“ у овом значењу се може дефинисати на следећи начин – то би био неки субјекат или ентитет који има контролу над одређеном групом других субјеката путем контролисања услова у којима се ти други субјекти налазе, па због саме те позиције ти субјекти над којима се врши контрола могу бити у заблуди да функционишу унутар система у којем влада „природан ток ствари“, односно да је све „онако како треба да буде“.

Другим речима, били би уверени да сет правила која им је посредно наметнуо субјекат који контролише услове у којима живе долази од природе, односно самог бога, иако то не би био случај. Овај сет правила би био посредно наметнут јер би номинално сами субјекти над којима се врши контрола доносили та правила, што би им давало лажни утисак слободе у одлучивању, иако би се заправо радило о изнуђеним потезима који би, иако би били донети из рационалних разлога, заправо били супротни или у несагласју са оним какво би стање било да нема субјекта који би утицао на њихове услове.

Током доброг дела 20. века смо имали прилике и да видимо како су тоталитарни системи покушавали да умање и униште појам Бога (конкретно, оног библијског) како би сопствени систем ставили на његово место. Наравно, познати су нам и резултати таквих поставки, но, рекло би се да одређене последице још увек нису сагледане на задовољавајући начин.

Када су локалне прилике у питању, да се приметити да су одрасле две до три генерације људи које су живеле у уверењу да су системи „самоуправног социјализма“, који доноси „бесплатне станове“ или „бесплатно образовање“, да су два строго контролисана ТВ канала довољна, да је „партија, каква год да је била, подржавала културу“ и слично, тако да данас често можемо чути одјек оваквих ставова код многих.

То показује да све то нису биле само празне фразе са посебним обликом значења које су грађани морали да усвоје, већ да се радило и о особеном систему вредности који је могао да доводи субјекте у заблуду да су све те ствари заправо природне, чињеничне, док је њихова имплементација спровођена преко једног гломазног система који је за себе и унутар себе изградио софистициране методе и процесе награђивања и кажњавања, па је самим тим и био у стању да одређену врсту људи направи успешним, а неке друге неуспешним.

Ту се крије важан моменат који је створио највећи део савремених српских подела, али и корен многих данашњих деструктивних уверења и схватања, будући да се радило о систему који је релативно дуго трајао, тако да је био у стању да од многих не баш заслужних, способних или паметних људи направи елиту, док је можда оне способније, који су јасније увиђали проблеме – гурао и терао на друштвену маргину.

Иако су, по свему судећи, корени за овакве исходе постојали и раније, за потребе овог текста ћемо се бавити само тим, вероватно задњим корацима који су нас поставили у садашње стање ствари које се свакако чини као незавидно. Овај моменат је вероватно био и кључан у стварању појаве која је пре 20 година препозната као аутошовинизам, који је са собом развио чак и сопствену културу, а која је постала и главни ток размишљања наших елита, али нажалост и већег дела оних који су желели да им приступе (тзв. аспирациона класа).

Могли би да кажемо да српски народ у овом тренутку живи под утицајем разорних схватања сада већ три генерације отуђених и преумљених (често називаних и „олош“ или „квази“) елита, које су остале убеђене да је природно да се сопствени народ презре, мрзи и гледа са висине како би, као и раније, били „природно награђени за исказану памет“ која се управо показује у јавном исказивању таквих ставова. Или, поједностављено – они би били еквивалент оним мајмунима из експеримента који би наставили да спречавају нове генерације мајмуна да дохвате корпу с воћем, чак и онда када би истраживачи и завршили експеримент и вратили мајмуне у природу.

Чињеница да је култура аутошовинизма у међувремену ушла у скоро све поре друштва, и то до те мере да је недавно један познати глумац признао да је, док је одрастао, када би чуо да неко слуша народњаке, био сигуран знак да више нема шта да прича с таквим човеком. Један други његов колега, који долази из нешто западнијих крајева у односу на београдске „културне“ кругове, недавно је довео у везу коефицијент интелигенције људи са музиком коју слушају.

Оно чега нису свесни ни један ни други јесте чињеница да су тиме показали да су (ауто)расисти, чије ставови нису базирани на боји коже, националној или верској припадности колико на начину живота и схватању културне, друштвене и класне реалности која му је „својствена“.

Српски Матрикс унутар српског корпуса

Историјски гледано, да се приметити да је ова појава везана за српски национални корпус и није толико нова, с том разликом што је раније имала другачије, мање упадљиве појавне облике.

Будући да су у дужем временском периоду, генерацијама, награђивани вишим социјалним статусом, Србима који су се одрекли сопственог идентитета, (номинално) српским (али заправо) антисрпским елитама, изузетно је тешко, готово немогуће, да појме шта је проблем у њиховом начину размишљања.

По свему судећи, једина „нормалност“ која је могућа у свести таквих људи јесте да је бити против онога што Срби јесу – заправо најисправнији политички и сваки други образац понашања.

Постоји и још један разлог за који се чини да долази више из подсвести, а то је чињеница да док год постоји живи српски национални дух, док постоје поносни Срби, болеће их што се већина српског народа ипак није сломила под утицајем њихових „лажних богова“, којима су се они или њихови преци претходно били предали. Из истог разлога би можда највише желели и да „поносних Срба“ нема, будући да „мртва уста не говоре“.

Многи од њих су током протеклих скоро сто година стекли „шешире“ које заправо не би заслужили да смо као народ имали чистију или природнију ситуацију (што ће рећи – без неког окупатора, било на националном или културном плану).

Добили смо део млађе генерације који је пригрлио те „шешире“. Они су упали у неку врсту аутистичног света саграђеног на заблудама и илузијама, које као последицу носе схватање живота које подсећа на дистопијска друштва какви су приказивани у Матриксу браће (сестара?) Варховски или Кустричином Подземљу. Андреа Јовановић је тај њихов свет назвала „Дизнилендом“.

Онлајн егоманија и печат деведесетих

Појава интернета, односно његове масовне употребе је по свему судећи и појачала дејство оваквог схватања живота у тим фалсификованим реалностима, како на глобалном нивоу, тако и у локалним приликама, само што је у нашем случају стекао и неке додатне злоћудне облике.

Овде пре свега треба обратити пажњу на својеврсно масовно такмичење у егоманијаштву, а које са собом подразумева да свако у сопственој глави остаје у праву по било ком питању, чак и ако све доступне чињенице говоре супротно.

Треба скренути пажњу да је дошло до спајања саморазумевања домаћих однарођених елита са спољнополитичким интересима Запада, а да несрећа по свест српског националног корпуса буде гора, то се десило у тој мери да су западне земље тада биле у могућности и да спроведу своју политику на такав начин да су ефективни резултати на терену могли само да дају додатни „ветар у леђа“ управо тим (номинално) српским (а суштински) антисрпским елитама, које су биле и остале заслепљене материјализмом, што је можда и главна карактеристика њихових „шешира“.

Запад је „пустио хладан туш“ само Србима док је све остале пустио не само да узму своје корпе са воћем, већ и да покраду огроман део српске. На тај начин се српска антисрпска елита устоличила као исправна, јер је изгледало да њена предвиђања одговарају вољи једног јединог „бога“.

Међутим, главни проблем у њиховој свести је почео од тренутка када је утицај „лажног бога“ почео да релативно слаби и да се мења, како на глобалном нивоу, тако и у локалним приликама, јер будући да су већ генерацијама били истовремено и убеђивани и убеђени да се радило о правом „богу“, па да је самим тим онај ко је увек против српског националног интереса универзално и заувек у праву.

Жеља за повратком на старо

Оног тренутка када су „хладни тушеви“ почели да изостају за оне поступке власти у Србији за које би се раније подразумевали, то је онда довело до појаве великих фрустрација и беса, заједно са спољним манифестацијама тих особина, и побуне маса људи у зомбираним стањима свести. Они су из године у годину, рекло би се од 2017, почели да траже назад тај „стари систем“ – у жељи да неко буде одведен на Голи оток или да дође до још неке интервенције НАТО, на пример.

Испоставило се да унутар себе имамо популацију која без честог „пуштања хладне воде“ по свим Србима, па и по њима самима, није у стању да нормално душевно функционише. Ово је и доброј мери покренуло велики део људи који су учествовали у протестима и блокадама с краја 2024, а доказа да се суштински радило о „молитвама“ за „повратак лажних богова“ има подоста.

На пример, шта је друго било покретање стотина људи, представника неименованих „студената“ који су путовали за Старзбур и Брисел прошле године, него својеврсно ходочашће верника култа како би се помолили свом „богу“ да се врати у њихову земљу и спасе их од „ужаса тираније“, у којој, узгред буди речено, у просеку живе доста боље од тог истог народа који презиру.

Шта су друго били „минути ћутања“ који су држани једно време и за згаженог пса у Новом Саду, а нису никад за страдалу колегиницу на Филозофском факултету у Београду, до квазиверско служење и призивање неког њиховог „божјег духа“ који би требало да осети и прихвати остатак заједнице?

Ипак, на свим тим протестима којима смо били сведоци прошле године уочен је и део људи који су долазили из другачијих поставки, будући да су себе видели као десничаре и националисте, поносне Србе, али овим феноменом ћемо се позабавити на самом крају.

О шеширима и глави која их носи, челику од којег је искован мач и руци која га води – однос материје и духа

„Филозофија Конана Варварина“ није оригинална кованица аутора ових редова, већ наслов сјајне књиге Божидара Маслаћа, али будући да простор овде не дозвољава њено детаљно препричавање, овај пут ћемо укратко разјаснити њену главну тезу.

Наиме, Милијусов филм „Конан варварин“ (онај са Шварценегером) се и данас сматра за његов најбољи (поред „Дана великих таласа“ и сценарија за „Апокалипсу данас“), наравно, не без разлога.

Овај филм ће и данас бити занимљив просечном гледаоцу, а неки ће у њему препознати филозофску расправу која траје вероватно колико и човечанство, а то је питање бивствовања које гласи да ли човек треба да више верује челику (односно материји, или како смо нешто раније препознали, „шеширима“ из цртаћа са Дугоушком) или месу – мишићима (односно духу, ономе што утиче на покрет и промену форме материје, или главама, личностима које носе „шешире“).

Пред сам крај овог филма главни протагоноста (иако то нигде није експлицитно речено, али се из јако живописних сцена то да закључити) схвата да је за исправан живот неопходно да постоји баланс између та два пола људских стремљења. Дакле, да је потребно јединство и успостављање равнотеже између мача и руке (односно материје и духа, „главе“ и „шешира“), или простије речено, потребно је да сагласје између та два пола.

Ова стара расправа из домена филозофије и закључци који из ње произилазе, међутим, као да се одбијају од доброг дела људи данашњице. Чини се да је робовање садржају друштвених мрежа и лажним сликама туђих живота (које су лажне чак и кад су праве, будући да живот ван оквира фотографија и снимака са екрана није могуће видети, али су прављене тако да је многима лако да поверују да је и тај живот „ван“ у складу са оним што је „ушло у кадар“, који је иначе максимално могуће контролисан да би испао савршено), уздизање брендираних предмета до нивоа светих реликвија, односно тржних центара и егзотичних дестинација на ниво храмова и сл. – заправо велике делове популације довео у заблуду да је материјализам вечна и једина судбина човека. То је и оно што се најчешће и мисли када се спомене реч „будућност“ од стране таквих људи, као и све уобичајене фразе којима та реч служи, од којих је можда најчешћа „Треба да гледамо у будућност“, иако будућност сама по себи никад није унапред исписана, нити иједан човек има право на њено тумачење и усмеравање.

У међувремену смо добили и доста људи који су се укључили у жељи да испрате ову нову религију, тако да нам и данас на све стране искачу свакакви самозвани гуруи, стручњаци који нуде инстант знање за брзо и лако богаћење, лајфкоучеви (шта год то значило?), „независни мислиоци“, водитељи разних подкаста (којима се, узгред буди речено, више не зна ни број), инфлуенсери, саветодавци, али нажалост и неки учени психолози и психијатри који су (условно речено) схватили да се у овом, новом времену, више исплати давати „брза“ решења за појединачне ситуације оних који се јављају за помоћ, него у душевном чишћењу и изградњи личности.

Филозофија живота се, дакле, у потпуности изместила са духовног ка материјалистичком, што је посебно од деведесетих и двехиљадитих узело маха, иако су многи учени људи тог времена то уочили још у 19. веку.

Оно што су многи превидели јесте да данашње време врло вероватно није баш и прво време када се људска врста нашла у таквом периоду схватања света, јер се чини да филозофске и животне лекције које су приказане и у „Конану Варварину“ нису настале из нечије пуке претпоставке, већ нечијег ранијег, по свему судећи горког искуства. Стога, лекције из прошлости а које су путем различитих прича до нас дошле, казују нам да таква друштва и људе унутар њих не може чекати добра судбина, ма колико дуго да такав период траје. Врло је вероватно, заправо, да што дуже траје такав период, пад ће бити већи, тежи и болнији, наравно онда кад до њега дође.

„Тест Богородичиног појаса“ и како смо га прошли

У том контексту, било је необично посматрати и понашање нашег света приликом недавног доношења Појаса Пресвете Богородице у Београд. Да се не бисмо бавили сваким негативним испадом појединачно (а сећамо се да их је било доста, па је између осталог понеко витлао и речју „фетишизам“), узећемо за пример једну карикатуру, иначе јако цењеног карикатуристе у већ споменутим, нашим (квази)културним круговима.

На њој је цењени аутор, који се иначе потписује и петокраком, нацртао масу људи који улазе у Храм Светог Саве, да би им у том истом цртежу поручио им да су практично „овце“ јер не иду у Народну библиотеку која се налази одмах поред. Вероватно не постоји бољи приказ свести такве врсте људи од те карикатуре, којом је аутор мислио да се исмејао верницима, односно већини сопственог народа, док је заправо само показао сопствену одвојеност од реалности. Он је тиме сам рекао да његово схватање света и даље функционише у својеврсном дуалистичком разумевању свега, а које се своди на „или-или“ (односно – или је челик, или рука, како би можда Конан или Тулза Дум мислили током већег дела споменутог филма).

Овим се јасно може увидети да се ради се о људима који нису у стању да нађу унутрашњу равнотежу између та два, тако да и даље верују том „лажном богу“ који их и даље упућује на материјализам као вечној и јединој вредности. Зато је и логично да су управо такви, оног тренутка када су видели сопствени народ који је у миру и тишини чекао и по 12 сати како би се поклонио правој реликвији (за разлику од оних њихових које се углавном налазе по објавама на мрежама, на којима „лајковање“ служи уместо „амин“, или тржним центрима, у којима куповина означава повезаност са тим њиховим „богом“), практично сви од реда се предали мржњи, некој чудној врсти зависти и једној неприродној врсти беса који је имао примесе хистеричног тона, уз често постављено питање реторичког типа „Јел видите ви где ми живимо?“. Неко би можда рекао да су имали изглед људи који су се предали неком унутрашњем демону.

Нажалост, једна од необичних околности које прати такву свест, а која поставља такву врсту питања у смислу где сами живе, јесте да готово увек када се нађу у контакту са својим народом који се себе није одрекао јесте да се никада не запитају у каквом се менталном и психичком стању они сами налазе. Просто, немају огледало.

Из истих разлога не представља ни превелико чуђење што је, такође недавно, још један од наших глумаца (просто је невероватно колико та професија има тих „палих свести“ унутар себе, а рекло би се да Србија ту и није неки изузетак) је у две одвојене изјаве рекао да отприлике „иако можда непотизма има на ФДУ“ то практично не важи за њега, као и да „јесте пријатељ психоактивних супстанци“, али да „није жвака за сељака“. Треба ли напоменути да је управо он та особа која спада у ред оних које би тешко уписале споменути факултет да му отац није био познати глумац, осим што је и сам правио разне испаде, сасвим могуће баш зато јер је био под утицајем супстанци чију конзумацију оправдава, јер је сам себи дао право за „жваку“?

У поимању света таквих људи, оном ко има „несељачки“ (градски?) „шешир“, па због њега иде у Народну библиотеку, а не Храм, ма колико да није у стању да схвати и оно што прочита у књигама те библиотеке – очигледно све треба да буде дозвољено, доступно и толерисано. Јер, ако је тако њихов „лажни бог“ говорио више од 70 година, по свему судећи то онда мора да се дешава заувек? То је једини закључак који се може извести из ових изјава.

Ово стање свести и схватања реалности, међутим, могу бити изузетно опасна уколико се гледа макроплан. Оно, по свему судећи, са собом ствара фрустрације невероватних размера, које опет, у повратној спрези, оне који им робују доводе до потпуног раскршћавања са стварношћу, и горе од тога, гура их у разумевања у којима они сами постају лак плен за разне врсте тоталитарних идеологија, чији сам начин рада подсећа на рад (пара)религијских култова и секти, па као што ћемо видети – и на сам сатанизам.

Савремене убице Франкенштајновог чудовишта или зашто су Гебелсове методе и даље успешне

Легендарни роман Мери Шели, по многима први научно-фантастични роман на свету, и данас привлачи пажњу и зна да изазива страх и нелагодност код публике. Овде се нећемо, међутим, бавити најчешћим мотивима који изазивају страх у овој причи, већ самим крајем оне прве филмске екранизације ове књиге, из 1931. године.

Уколико се сећате, након што житељима баварског села постане јасно да Франкенштајново чудовиште представља опасност за заједницу јер се његови мотиви не могу контролисати, они се окупљају и под окриљем ноћи, уз светлост бакљи нападају млин у којем се налази доктор и његова креација, да би га у потпуности спалили заједно са чудовиштем коју је доктор направио у својој лабораторији. (У наставцима овог филма који је постао својеврсна холивудска франшиза пре Другог светског рата ипак се испоставило да чудовиште том приликом није убијено).

Ова слика, у којој организована већа група људи усред ноћи и под светлошћу бакљи има намеру да се реши нежељених појава изазива нелагоду и данас, а није тешко наћи разлог зашто је то случај (у крајњој линији, користила се и у савременијим хорор филмовима, па је тако место нашла место и у „Ван Хелсингу“ из 2004, са Хју Џекменом).

Наиме, и поред тога што житељи имају исправан мотив, јасно је да је чудовиште убијено без институционалног оквира: за њега нема суђења, представљања доказа, доношења одлуке о смртној казни и сл. Даље од тога, њему живот није одузео неко од самих ликова из филма, у самоодбрани или не. Није га дакле, убила нека личност, већ сама заједница чији је (истина невољно) постао део, али без икаквог поштовања форми на основу које је сама формирана као зајединца. Другим речима, у овом случају ова мирна заједница је постала руља, и то само за његов случај.

Разлог зашто је ова слика додатно застрашућа јесте што сама по себи значи да свака људска друштвена структура, иако је заснована на неким правилима, може да иста та правила стави ван снаге у неким ситуацијама, ако сматра да је то неопходно. То, сасвим могуће, упућује и сваког од нас на неке слике из давне прошлости, чије се постојање вероватно може приписати некој врсти колективне (под)свести, када је такав начин решавања проблема у вези непожељних елемената неког друштва био ако не чест, онда изузетно добро познат сваком члану.

То само по себи значи да ће сваки појединац, уколико буде приметио да се тако нешто дешава у његовој непосредној близини – пре пожелети да буде у групи људи која носи бакље, него што ће желети да се држи ван такве групе, чак и у оним случајевима када је цела заједница доведена у заблуду око крактера претње коју је потребно уклонити. Или, како многи и данас знају да кажу „Ти иди тамо где иде већина“, насупрот народној мудрости наших родитеља који су често знали да нас запитају „Да сви скачу у бунар, да ли би и ти ишао са њима?“.

У исто време када је филм о доктору Франкенштајну угледа светлост дана, на европском континенту је долазило до политичких превирања у самој земљи где се дешавала радња овог романа, а мајстор пропаганде који се издвојио унутар те идеологије по имену Јозеф Гебелс је управо био опседнут сликама и снимцима немачких војника, који су под окриљем ноћи носили бакље кроз градове, до те мере да су се снимци тих скупова бесконачно много пута приказивали у биоскопима широм земље.

Оно што су нацисти можда желели на свесном нивоу јесте да себе прикажу као модерне Прометеје, који су као такви духовни настављачи античких цивилизација (узгред буди речено, изворни наслов књиге Мери Шели је „Франкенштајн: или Модерни Прометеј“), међутим, у току њихове релативно кратке историје пре почетка Другог светског рата, десиле су се две епизоде које саме по себи подсећају баш на ту сцену из филма, а та два догађаја су и означила почетак њиховог обрачуна са њима непожељним деловима заједнице. Ради се, наравно, о Ноћи дугих ножева (1934) и Кристалној ноћи (1938).

Ипак треба напоменути да нацисти ни у овоме нису били баш први, будући да је баш оваква метода застрашивања и ширења политичких идеја скоро један век раније била употребљавана од једне друге екстремистички настројене групе, а то је Кју Клукс Клан (ККК) у САД, чији су чланови непосредно након завршетка Америчког грађанског рата често под окриљем ноћи, носећи беле кукуљице и бакље, а уз често паљење крста, управо нападали насеља ослобођених црнаца. По свему судећи и они су били подстакнути праксама једног другог, мање познатог покрета који је постојао у САД пре грађанског рата, а који се звао Вајд авејкенс (Wide Awakness), чије су идеје суштински биле потпуно супротне онима у односу на ККК.

Оно што је необично јесте да се и у наше, савремено доба, односно 21. веку, слике маскираних лица у маси, које скривене у ноћи долазе како би „спровели правду“ наставиле да буду занимљиве за филмаџије, тако да су у неком смислу и популарисане, а један од доказа у прилог томе су и филмови попут V for Vendetta (такође дело споменуте браће/сестара Варховски), чија се иконографија и схватање решења друштвених питања релативно лако ширио преко друштвених мрежа, тако да се маска Гаја Хоукса (иначе терористе у правом животу) и данас може видети као приказ особе која управо користећи ту маску, у анонимности, долази како би спровела (неку своју) правду.

Како је од Франкенштајна настао „ћаци“

Када се ово споји са трендовима на мрежама, можемо доћи до закључка да савремени човек, који се налази практично под двадесетчетворочасовним нападом на свест, а у којем му неки неименовани „спољни фактор“ све време говори да „није довољно добар“ јер отприлике још није зарадио милион долара, летовао на Малдивима или био у шопингу у Дубајиу – заправо лако може постати плен сопствених фрустрација које су управо на такав начин (вештачки?) индуковане и произведене, па самим тим (бар хипотетички) исти тај „спољни фактор“ који му такав садржај може пласирати и контролисати, заправо тим путем може релативно лако и стећи потпуну контролу над таквим човеком, и то тако што ће те исте фрустрације усмеравати на оне субјекте који би том спољном фактору сметали у намери да оствари (још већу) контролу над неком популацијом.

Ако бисмо то прихватили као могућност, таквом фактору би управо одговарало стварање свести и маса људи који би били склони величању и дивљењу према тоталитаристичким системима, (које би онда он сам могао да види као „праведне“), романтизовању идеја завере, дехуманизацији оних који би мислили другачије, као и свему ономе што смо већ видели као појаве у најмрачнијим страницама историје 20. века.

Такав човек, који жели да „промени систем“ а заправо само „зна да треба да се сруши постојећи“, без икакве идеје и свести шта жели да добије „дан после“, а још мање како би то и остварио, сам по себи ће бити склон дивљењу (између осталих) управо тим истим пропагандим методама које смо већ споменули, а чије су одлике анонимност (унутар саморазумевајуће масе или руље људи који су прихватили такву свест), окриље ноћи, као и светлост бакљи које сваки од њих појединачно треба да носи, уз прављење јасних разлика између њих и оних који нису део те масе, односно непожељних делова заједнице којих се треба решити како би се омогућио улазак у пројектовану „земљу из снова“ – неку врсту Утопије, Дембелије или Недођије, односно како су то нацистичке вође виделе у њиховом случају: Трећи Рајх, или „земљу комунизма“ (у којој ће „свако радити по способностима а добијати према потребама“) када је у питању био некадашњи Источни блок.

По истим принципима и свака од ових идеологија је морала да измисли и своја чудовишта, монструме или непријатеље, па као што је нацистичка Немачка имала Јевреје, земље комунистичког блока „непријатеље револуције“, или као што ККК има „црнчуге“, испоставило се и да је и Студентски покрет морао да добије „ћације“, односно раније „сендвичаре“ или „ботове“. Неку врсту баука, прото-човека, односно Франкенштајновог чудовишта чија сама егзистенција смета чистоти постојања њихове узвишене расе, карактера, културе или неке друге особине за коју су везали сопствени идентитет. Проблем са овим је што се и раније увек изнова испостављало да се у таквим случајевима готово увек радило о (ауто)пројектованим особинама, а не стварним.

Уколико вам споменути пропагандни елементи звуче познато, то је само стога што ћете у њима препознати добар део пропагадних слика путем којих је деловао тзв. Студентски покрет током прошле године, а који је управо на овај начин приказивао себе преко друштвених мрежа и осталих медија – с том разликом што су, за разлику од Гебелса, уместо бакљи за слике масе из птичије перспективе, а која се креће у ноћи „тражећи правду“ – користили савремене лампице мобилних телефона.

Чак и песма коју смо толико често знали да слушамо уз снимке из птичије перспективе масе која је палила лампице са стихом „Не желим да се плашим мрака“ асоцирала на прометејску улогу коју су сами семи дали, слично нацистима у њиховој визији света. Уз то, треба имати у виду и да су се приликом прошлогодишњег напада на страначке проторије владајуће странке у Врбасу појавиле су и праве бакље, тако да смо имали прилике да видимо и спаљену грађевину, при том, уз одушевљење те исте масе која је то спровела. Ту су се могли препознати и трагови трагичних дешавања у Одеси 2014. године.

Истини за вољу, многима то и даље није био позив на буђење из бунила у које су их кумулативно довели бивши титоистички режим, савремени медији и неки очигледно изузетно утицајни људи на битним позицијама, тако да су наставили да верују у неку своју верзију Дембелије до које ће доћи „када ОН падне“, а у којој ће „радити институције“ па ће „сви (преостали?) живети нормално“.

Концепт схватања „неутралног човека“ или како љубитељи ријалити реалности мрзе ријалити телевизију

Ријалити програми су једно од открића модерних медија, као једна од последица јачања кабловских ТВ канала протеклих деценија. Иако су као концепт који ће бити могућ у (дистопијској) блиској будућности препознати још педесетих година у радовима неких научно-фантастичних аутора (погледати наслов The Prize of Peril америчког писца Роберта Шеклија, који је по свему судећи инспирисао и Стивена Кинга за књигу The Running Man) концепт телевизијског програма у којем ће публика, односно у теорији независни посматрачи, посматрати живот или делове живота реално постојећих људи у одређеним ситуацијама се ипак реализовао и добио својеврсни утицај на ширу популацију тек крајем 20. и почетком 21. века.

У ријалити програмима суштински постоје три врсте субјеката, а то су организатор или приређивач програма (који намешта и припрема околности и ситуације за учеснике), сами учесници, и на крају публика, која некада има утицај на судбину самих протагониста током трајања програма, с тим што треба имати у виду да они готово увек имају утицај на живот протагониста и након завршетка емитовања, пре свега јер на тај начин добар део друштва стиче утисак да су ту, суштински непознату особу, добро упознали јер гледали како реагује у неким (не)предвиђеним околностима.

Када су домаће прилике у питању, у време доласка овакве врсте програма код нас, а то су ране двехиљадите године, у урбаној популацији он је дочекан позитивно, често и са одушевљењем, као нешто што је показивало да смо „постали део света“. Међутим, њихов однос према томе се у међувремену променио, и то, рекло би се, оног тренутка када је за ову врсту програма почела да се интересује већина српске популације, или они са „сељачким“ шеширима, како би можда рекао онај глумац који сматра да је генетски направљен за свој социјални миље. Оног тренутка када је већинска телевизијска публика почела да прати такве програме, иста она популација која се том концепту дивила је нагло променила мишљење.

О разлозима због чега је дошло до нагле промене у укусу се може написати посебан текст, али оно што је за нас битније је једна додатна појава која је у много чему усложнила однос ове „жвака популације“ (јер „за сељака није жвака“, јел…) не према самим ријалити програмима, већ према самој стварности која је за њих добила облик овакве врсте програма. Ради се, наравно, пре свега о појави и масовној употреби тзв. паметних телефона.

Могућност да сваки човек или грађанин има своју личну камеру где год да се налази, као и свој јавни канал у виду профила на друштвеним мрежама на којем може да објави било какав материјал из свог живота, уједно је отворило и могућност свакоме да поседује сопствени ријалити програм, будући да данас свако у својој руци има приступ за сва три елемента који чине овакву врсту програма – они сами постају приређивачи програма, могу да утичу на учеснике (људе које сусрећу) а на крају имају и (теоријски неутралну) публику на мрежама.

Шта је ријалити реалност?

И у овом облику комуникације се међутим, брзо показало да је могуће манипулисати публиком и гледаоцима још у већој мери него што је то случај са телевизијом, иако је на први поглед донео „слободу“ неком „малом човеку“ чији се „глас раније није чуо“. Суштински се уједно и показало да ипак не постоји медијска форма у којој није могуће одглумити одређену сцену, у којој није могуће некоме направити проблем заваравајући га пласирањем одређеног садржаја, уверења и сл.

То су показали и примери с краја прошле године када смо били просто поплављени снимцима људи који су наводно доживели саобраћајне несреће на Теразијама (непосредно након њиховог реновирања) иако у саопштењима службе Хитне помоћи сваког јутра није било ни помена таквих случајева, затим наводних напада мигранта на посетиоце Калемегдана, необичним саплитањем пролазника у тек реновираним улицама „јер су одрађене лоше па представљају претњу по безбедност грађана“ и сл.

Оно што у највећој мери спаја класичне ријалити програме на телевизијама, и ову посебну врсту ријалити програма који одређен део људи приређује на друштвеним мрежама је концепт уверења о постојању „неутралног посматрача“ – човека који није укључен у сам приказани догађај, али до којег је потребно довести слику тог догађаја након чега би му се дала могућност да буде морални судија који ће правилно оценити исправност поступака актера које види на екрану.

Онај део у којем овај наизглед невидљиви ријалити програм на мрежама постаје много опаснији од сваког телевизијског ријалитија јесте начин приказивања сцена и догађаја, будући да смо могли да будемо сведоци дељења снимака у којима је увек фалио одређен контекст који би нам ближе приближио приказану ситуацију, али је због своје саме форме (снимања „из руке“) многима давао утисак аутентичности.

Један од најчешћих случајева су примери када су видео-исечци дељени тек од одређеног тренутка, тако да никада нисмо стекли увид у то шта се дешавало непосредно пре тога, али су управо овакви снимци готово увек били праћени неком врстом хистеричног тона који са собом носи тзв. морално сигнализирање (врлине). Осим овог, неретки су били и случајеви који би раније били незамисливи, у којима бисмо били сведоци вербалних сукоба између две или више особа у којем би сви актери говорили свашта између себе, али у којима би бар један од њих имао укључену камеру, рекло би се с очигледном намером да испровоцира свог саговорника на физички напад, како би онда могла да се жали својој публици како је жртва неког насилника.

Треба ли напоменути да учесници у телевизијским ријалити програмима користе исту тактику да би стекли наклоност публике и организатора када избије неки сукоб? Заправо, чини се да се у данашње време ништа не исплати више него бити жртва на неком снимку, иако сваки човек природно избегава да буде жртва било кога или чега.

Истина, чини се да праве жртве ни данас не желе да буду снимљене нити желе да постоји доказ неког њиховог понижења, што изгледа да ове наше „ријалити играче у стварности“, не занима превише. Најбитније је, изгледа, бити жртва за камеру како би се добила подршка пратилаца на мрежи, који опет услед својих проблема желе да виде и друга сведочанства о некој новој жртви неког „система“, а како би кумулативно на крају могли да криве тај „систем“ а не сопствене нереалне аспирације.

Ово кумулативно доводи до додатно застрађујућих ситуација у којима споменути „неутрални посматрачи“, уколико не прихвате наратив који им се на овај начин намеће, сами ризикују да постану онај непожељни елемент друштва (на шта указују већ познати дехуманизујући термини које смо већ споменули, као што је „ћаци“ и изведене речи, попут „ћацад“), на које онда они који прихватају такав наратив могу да буду из своје перспективе праведно љути. То би били дакле, исти они који заслужују да буду спаљени у страначким просторијама, до којих се обавезно долази са упаљеним лампицама мобилних телефона уместо бакљи, док их дрон снима из ваздуха.

Рекло би се да би и Хаксли, Бредбери, Орвел и Филип К. Дик сви одреда били престрављени нашом стварношћу и оваквим могућностима, иако су њихова дела предвиђала сличне развоје догађаја, али испоставило се – у доста невинијој форми од оне коју смо добили.

Шта је ријалити информисање?

Поред ових, испливао је још један аспект ове реалитизације стварности, будући да су медији који су свакодневно подржавали протесте с краја 2024. без икакве задршке или пажње практично правили сопствене ријалити програме, али који су за њихову публику бивали представљани као објективни информативни програм – тако да смо на пример редовно били обавештавани о већ споменутој бициклистичкој вожњи до Стразбура од стране „студената“, коју су пратиле телевизијске екипе управо тих кућа.

Мало је ко од обожавалаца тих програма приметио да су ови бициклисти прелазили трасу која је у просеку износила око 150 километара на дан, што је иначе деоница коју и професионални бициклисти прелазе на Tour de France. Самим тим нису приметили ни да да су после таквих трка професионални возачи бицикала увек преморени и да једва долазе себи, док су ови, условно речено наши, „студентски бициклисти“ на крају сваког дана имали журке и забаве које су исти ти медији који су их пратили редовно преносили.

Наравно да је трка до Стразбура била само још један пример у низовима сличних, будући да смо између осталог имали и извештавање о наводној смрти детета у Ваљеву, којег је наводно усмртила полиција, преношење вести да је једна студенткиња код Више медицинске школе премлаћена од стране полиције, као и сад већ помало прежвакану причу о непостојећем „звучном топу“ (такође називан и „сонарним“ у једном од видеа студената са пленума на ФДУ) – који је био у стању да производи нечујни звук, а који тако нечујан ствара утисак да се авион руши на вас итд. Не треба заборавити ни то да се од вечери тог 15. марта 2025. године мрежама „случајно“ ширила вест да је тај „звучни топ“ изазвао смрт неког младог мушкарца након што је добио инфаркт као резултат његовог дејства, док су неки познати спортисти чак изнели тврдњу да се радило о седам инфаркта и сл.

Закључак о природи „реалности“ која се приказивала на таквим медијима се сам намеће, док се уједно не треба превише премишљати како би се стекао јаснији увид у карактер и начин рада оних телевизијских канала који су, по свему судећи, све време лажно представљали оне телевизије које су имале ријалити програме, најчешће им лепећи пежоративну етикету „ријалити телевизија“ иако су сами емитовали штетан ријалити програм који је тим гори јер се представљао као објективно информисање.

Просто, ријалити програм за коју јавност (они „неутрални посматрачи“) зна да је ријалити програм може да делује ипак само као забава, док ова синергија управо описаних „мрежних ријалитија“ комбинованих са лажно објективним извештавањем које је имало све одлике ријалити програма може само да носи штетне последице по свест оних који су у те слике и прокламоване мотиве протагониста поверовали или желели да поверују.

Стога се стиче утисак да су редовни мрзитељи ријалити ТВ програма заправо до те мере пригрлили сопствену „ријалити“ (фалсификовану) реалност, коју опет сами за себе производе и у којој „живе“ више преко мрежа него у сопственим животима, да су се у оквиру сопствених затворених социјалних мехура до те мере изоловали од остатка света да више нису у стању ни да се одрекну те, као што је већ напоменуто – лажне стварности.

Један од разлога зашто ће се такви тешко одрећи те њихове „стварности“ се вероватно пре свега крије у томе што су донекле и свесни да би то значило да је неопходно суочавање са сопственим егоманијаштвом и свим осталим последицама које би онда произашле из таквих сазнања. Додатно, то би носило и пратећу срамоту, а будући да се таква осећања одувек тешко прихватају, поготово у друштву које и не признаје особе које су у стању да тугују или жале за нечим, боље је и не размишљати у том правцу. У крајњој линији, што би ико туговао ако је свако лично сам центар и бог свега, па је сам себи и довољан?

Уместо закључка – мали подсетник како (реално постојеће) демократије функционишу

Да се не бисмо превише бавили етимологијом ове речи, шта треба и шта не треба да означава, овде ћемо се само позабавити само реално постојећим стањима.

Уколико бар као радну хипотезу прихватимо да смо деценијама живели у диктатури која се, иако за многе уверљиво, представљала сопствену власт као оличење слободе, као и да је након пада тог система за многе од нас оно што смо добили представљао корак назад, моћи ћемо да изводимо и одређене закључке.

Ако смо после пада тог номинално социјалистичког система стекли утисак да нам је заправо горе, треба прихватити и могућност да се ради и да се радило можда и о одређеној врсти психолошког проблема који подсећа на муке новорођенчета када дође на свет. Као што је познато, беба која се роди мора јако брзо да прихвати да више нема помоћни организам који једе, дише и мисли уместо ње, већ да је за све то одједном задужена она сама.

Сходно томе, након изласка из затвореног система за који су можда многи од нас веровали да је био сигуран, добар, „врхунац цивилизације наших народа“ и слично, а који се упркос томе (мистериозно, и поред свог тог савршенства) распао, може се доћи и до закључка да особи која је у све то веровала, а одједном се нашла у позицији у којој јој се одједном почело стављати до знања да је за много тога за шта је претходно имала утисак да је дужна сама држава, заправо одговорна она сам, свакако не може бити лако.

Таква особа ће потом сама по себи морати да буде незадовољна многим стварима, будући да је практично „тек дошла на свет“, па ће слично новорођенчету често желети „да се врати назад“, иако је то наравно немогуће. С овим у вези, и данас су код неких људи присутне просто невероватно нереалне визије реалности, тако да је скоро један глумац (а видели смо да се у великој мери ради о необичној врсти људи), иначе пореклом из брдовитијих крајева нашег националног корпуса, у једном подкасту рекао да „не разуме зашто треба да плаћа воду у 21. веку“.

Изгледа да га, док је још био мали, родитељи нису научили да та вода коју плаћа до њега долази зато што су неки људи правили нешто што се зове водовод, као и да то чини одређени систем у којем ради доста људи како би вода која до њега долази била исправна за употребу, па самим тим да је и те људе потребно платити за њихов посао. Међутим, по свему судећи у његовој глави такви људи не постоје, или не треба да постоје, али се да претпоставити у таквој свести публика која гледа његове представе или филмове мора да постоји, па самим тим треба и да плаћа оно што он ради за њу. За такве, свет илузија је појео свет реалности.

Потом, мора се кренути и од схватања да ниједна држава у реално постојећим демократијама није дужна да било ком појединцу обезбеђује било какав живот сам по себи. Најпрактичније решење до којег је до сад човечанство дошло јесте да просто допусти слободу на тржишту рада, мисли и (политичких) идеја, па у складу са тим и политичке покрете и/или фракције да се у највећој мери прилагођавају ситуацији која се свакако одувек мењала, а по свим изгледима ће се мењати још дуго времена. У складу са спољним и унутрашњим променама, неке групе унутар друштва ће се боље прилагођавати новој ситуацији од осталих, а за такве групе ће бити природно да постају водећа снага у друштву, бар док њихов начин рада буде доносио највише користи остатку тог истог друштва.

Разлог томе је што се такође показало да је постојање и признавање хетерогености људских мотива много боље и ефикасније решење за одржавање континуитета било које врсте заједнице него што је проглашавање једног „централног мозга“ који би у веровању оних који су га успоставили бити „заувек и у свему у праву“. Слично томе као што су у природи неки организми преживели јер су се показали ефикаснијим за новонасталу ситуацију, тај исти принцип се може применити и на економска стремљења, па и на политичке покрете и странке. Конкретније речено – птице које су рецимо развијале посебан кљун који је био бољи за отварање кошпичавог воћа су постале доминантне у односу на исту подврсту птица које су остале на кљуну који је био погоднији за хватање инсеката, ако су се обе нашле у подручју у којем се лакше преживљавало путем конзумације кошпичавог воћа. Онај ко је способнији – тај и преузима кормило.

„Повратак на старо“ се међутим и историјски показао као немогућ за многе цивилизације које су постојале раније (O tempora, o mores! није изрека савременог доба), тако да неће бити могућ ни у нашем случају, а поготово неће бити могућ на глобалном нивоу на којем се ситуација до сад променила најмање 3 или 4 пута у односу на оно време које домаће однарођене елите и људи који су и даље под њиховим утицајем мисле да је било „нормално“.

Конкретније речено, није могуће имати друштво у којем би постојала само државна телевизија са два ТВ канала, у којима на улицама градова нема коцкарница, кафића и пекара на сваком кораку и које нема ријалити програме, а да у исто време припадници таквог друштва имају рафове који су пуни разне врсте робе из многих делова света, да троше дупло више електричне енергије него што би могли у то време, и то без страха од рестрикција, или да у просеку поседују четири аутомобила више него што би могли тад, односно да летују сваке године у Грчкој, Турској или Египту.

Друга важна чињеница, повезана са овом, јесте да реално постојећи гласач у свакој земљи, укључујући и Србију, никада изборе неће схватати као такмичење за мистера или мис Универзум, па самим тим и неће гласати за неког ко му је леп, шармантан, ко се изражава као да је завршио школу говорништва, носи лепе сакое или хаљине и изгледа као модел са модне писте, већ ће се одлучивати за оне људе који знају да артикулишу оно што он сам политички мисли на општем плану, а када је у питању локална политика за оног ко ће знати да решава реално постојеће проблеме на терену.

У тим условима, људи са завршеном средњом школом а који су без икаквог радног искуства, са још мање са искуства рада у оквиру реално постојећих закона и реално постојећих институција, па још мање у разговору са реално постојећим гласачима, који никада нису присуствовали ни изборима за председника савета станара у својој згради – тешко да се могу надати добрим резултатима, осим у ограниченим групама популације која има слична ограничења у реалном сагледавању ствари.

Од наведеног би можда најбоље од свега би било да свако појединачно, ако је то у стању, добро поразмисли о сопственим поступцима и дугорочним последицама сопствених потеза који су на неким другим странама можда добили потпуно супротна значења од жељених. Посебно питање за генерацију која је одрасла на мрежама и порукама свих оних новонасталих „мрежних гуруа“ јесте да ли су у свим тим покушајима да „направе најбољу верзију себе“ – заправо направили најгоре верзије себе када је њихова околина, друштво и држава у питању?

Када се говори о Србији као таквој, мада се то може рећи за практично целу Источну Европу, потребно је и да се замислимо над питањем колико смо пута у покушају да направимо „боље друштво преко ноћи“ заправо направили лакши посао онима који су после сваког таквог догађаја (био „успешан“ или не) задовољно „трљали руке“ са новим контигентима емиграната из наше земље (читај – јефтине радне снаге, при том белаца), а који су одлазили у великим бројевима у сад већ неколико генерација, и то изнова и изнова, сваки пут уз утисак да се „код нас никад ништа неће поправити“, па су тако и и из „друштва једнаких“ у којима је „свако могао на клупи да спава а да га нико не дира“ ипак одлазили у друштва потпуно неједнаких у којима се можда није могло спавати на клупама, али у којима су добијали жарко жељену стабилност? Суштина је да се „преко ноћи“ и размишљањима попут „не може бити горе од овога“ никад није направило боље друштво било где, а искуства народа у Либији, Сирији, Тунису и посебно Украјини управо говоре томе у прилог.

Наше однарођене елите и они који су прихватили њихов наратив, а који је, као што смо видели, и даље под утицајем ауторитета који је одавно мртав, нажалост се до данашњег дана нису показале способним да у ланцу узрочно-последичних веза схвате шта претходи чему, тако да и даље живе у заблуди да су „крезуби ћацији“ сиромашни јер су крезуби, а не супротно. На идентичан начин се односе и према политичким и културним питањима, па по истој основи квалитативно оцењују и нечији политички поглед, али и укусе када су у питању музика, филм, па чак и одевање.

Код нас, међутим, у највећем броју случајева сиромашнији слојеви становништва нису настали као последица тржишта рада, као што је био случај у западним земљама, већ као последица идеолошког деловања једнопартијског система, у којем су одређени слојеви (тада лојални или лојалнији централној власти) били привилегованији у односу на остатак народа.

Само по том основу се може закључити да је српски народ у доброј мери под притиском негативне селекције кадрова који након неколико генерација више није у стању да сопствено деловање препозна као штетно, и ти људи и њихови потомци су показали у протекле скоро две године да су зарад сопствених емоција, које иначе води егоизам невероватних размера, спремни да верују и у најочигледније лажи, будући да им остаје битније да „пумпају“ свој его него да обрате пажњу на чињеничне ствари, попут тога у каквим условима живи цео њихов народ, као и каква врста разумевања света проистиче из тога.

Ова негативна селекција је и разлог због одређених понашања о чијој природи смо говорили у делу текста у којем је објашњавана природа понашања мајмуна из експеримента са корпом воћа.

Из ових разлога, они често знају да изгледају као особе оболеле од посебне врсте Стокхолмског синдрома или да изгледају као припадници тзв. карго култова, који у жељи да постану део Запада, некада до апсурда имитирају сопствене идоле како би им се приближили, иако нису у стању да разумеју да их сама имитација Запада не може начинити човеком који је дошао из земље која се развила на колонијализму, насупрот Србији која се развијала на бази самосталних снага у покушају да се, током сад већ векова, одржи у непријатељском окружењу.

Будући да је идеолошка позиција ових људи више везана за парарелигијско, практично окултно веровање да се „рај“ налази на Западу, а да су политички гласници ових земаља практично гласници самог „бога“, логичан резултат је и био да су током 2025. године многи од њих и они који су им поверовали стекли утисак да ће се „нешто страшно десити“ уколико „не падне систем“, па су, рекло би се, остали у шоку, зачуђени и збуњени што се ништа страшно није десило онда када тај „систем“ није пао.

Истина, овом окултистичком веровању су поверовали и многи националисти, који су, вероватно навикнути на раније такве преврате желели да се и они нађу на листи нових „првобораца“, чиме су показали да их више интересују привилегије него судбина сопствене земље и народа. Стога, они се с разлогом могу назвати лажним националистима. Додуше, унутар ове групе су се нашли и многи које је масивност пропагандног апарата који је подржавао ту обојену револуцију заварао, али по свему судећи само из разлога јер су претходно и они сами постали жртве неких других фрустрација у односу на оне које владају на мрежама, пре свега националних, као и дуготрајном немогућношћу да се иједан српски политички циљ на правилан начин оствари током дужег периода времена. Осим ових разлога, рекло би се да су и неке личне зависти имале велики удео у томе.

Будући да се суштински цела филозофија овог покрета своди на веру у неког материјалистичког „бога“ са Запада, као и да су му склоније високо образоване особе са високим степеном аспирација, па самим тим и фрустрација које онда постају њихова слабост. На њу се лако калеми описани екстремизам и одлике тоталитаристичких идеологија, које по много чему подсећа на методе рада библијског Сатане, иако ће највећи део припадника овог, практично, култа одбацивати било какву религијско тумачење догађаја из своје непосредне близине.

На крају, рекло би се да ако желимо да се српско друштво постави у нормалне токове, иако се чини да их у новијој историји нисмо имали никад, јесте неопходно да сви његови делови разумно прихвате сопствену позицију у односу на остале делове.

Тада би могли да прођу кроз дубљу самоанализу промишљања и поступака, па и да науче да раздвајају „шешире“ од „глава“, односно да стекну бољи увид у однос „челика“ и „руке“. На крају и да схвате да старе концепције тоталитаристичких идеологија какве смо виђали током 20. века треба одбацити како би друштво могло да буде на ти са собом, онда би било могуће јасније дефинисати реалне политичке циљеве, па самим тим и правац даљег развоја земље и рада на решавању питања која су везана за наш народ.

На крају многих цртаћа са Дугоушком његови противници схватају да „не могу да га победе“, па му се „придружују“. Нажалост, оваква српска стварност не обећава срећан крај из цртаног филма.