МИЛАН ЈОВАНОВИЋ Анатомија једне опасне аналогије: “Ћаци” као Срби усташама, Јевреји нацистима?

Постоје политичке расправе у којима се противник назива неспособним, корумпираним, аутократом или издајником. Свидјело се то некоме или не, све је то дио политичког живота. Али постоји тренутак када политички противник престаје да буде само човјек са другачијим ставом и почиње да се представља као припадник неке посебне, опасне и непожељне групе.

Управо та граница је занимљива када се погледа начин на који дио данашњег анти-вучићевског активистичког и медијског миљеа говори о људима које назива “ћаци”.

Не тврдим да су ти људи усташе или нацисти. Не тврдим ни да заступају усташки или нацистички програм. Тврдим нешто уже, али по мом мишљењу важно: у начину на који дио тог миљеа посматра “ћације” постоје одређене структурне сличности са начином на који су много радикалније идеологије у прошлости стварале представу о “злим људима око нас”.

Када противник више није само противник

Нацистичка пропаганда један је од најпознатијих примјера претварања политичког, друштвеног или етничког противника у колективног непријатеља.

Нацистички поглед на свијет почивао је на идеји Volksgemeinschaft – “народне заједнице” која није обухватала све становнике једне државе, већ само оне који су, по расним, етничким и политичким критеријумима, сматрани пожељним. Они који су из те заједнице искључени представљани су као опасни, страни или штетни за друштво. Јевреји су у тој пропаганди означени као главни непријатељ, али нису били једини.

Ту се појављује једна суштинска ствар. Непријатељ није морао да буде негдје далеко. Могао је да буде комшија, колега, трговац, љекар, професор, суграђанин. Управо зато је нацистичка пропаганда толико инсистирала на идентификовању и обиљежавању “злих људи око нас”. У једном тренутку прешло се чак и на физичко означавање Јевреја жутом звијездом, како би били лако препознатљиви у свакодневном животу.

И ту почиње оно што је занимљиво за данашњу Србију.

Јована Глигоријевић је недавно говорила о људима који подржавају Александра Вучића као о људима који им “желе зло“, додајући да су то људи који су буквално поред њих – комшије, људи са којима су у лифту, на паркингу и слично.

Та реченица сама по себи није нацистичка и не доказује никакву нацистичку идеологију. Али јесте примјер једног занимљивог реторичког помјерања: од политичког противника ка представи о опасном човјеку који живи међу нама.

“Ћаци” као политичка категорија

Термин “ћаци” настао је у савременом политичком сукобу и у почетку је означавао људе повезане са присталицама власти и контрапротестима. Временом је постао шира ознака за политички супротстављену групу.

Само постојање таквог политичког надимка није ништа необично. Политика је одувијек производила називе за “другу страну”. Проблем почиње онда када се та ознака више не користи само да опише политичку припадност, већ постане колективна карактерна особина.

То се добро види у изјави опозиционог активисте, Живка Гвозденовића, од прије неколико дана, када се питао:

“Гдје ћемо ми 26. октобра са толиким ћацикама?”

Дакле, он након политичке побједе поставља питање: шта ћемо са толиким “њима”?

Још екстремнији примјер представља изјава Слободана Георгиева из снимка објављеног 2019. године, када је, снимајући активисте СНС-а који су дошли на дочек Владимира Путина, рекао:

“Све ћемо ми вас у логоре.”

То је била једна изјава и није доказ постојања неког организованог програма. Ипак, ријеч “логори” није безначајна, јер показује колико далеко политичка реторика може да оде када противник више није третиран као грађанин са другачијим политичким ставом.

А онда долази “физиономија”

Можда је најнеобичнији примјер изјава Саре Ел Сараг која каже:

“И да су медији били тамо кад је био овај протест њихов… да покажу колико нас мрзе. Ми се прво по физиономијама, нажалост, разликујемо од њих.”

Овдје се више не говори само о идејама, вриједностима или политичком програму. Прави се дистинкција између “нас” и “њих”, а као прва разлика наводи се физиономија.

Можда не знамо шта је ауторка конкретно мислила под “физиономијом”. Али можемо рећи оно што је неспорно – политичка подјела је описана језиком физичке различитости. У јавном полемичком контексту та изјава је и сама постала предмет расправе.

И управо је то мјесто на којем историјска аналогија постаје занимљива.

Не зато што неко ко говори о физиономији аутоматски постаје расиста или нациста, већ зато што је есенцијализација групе – идеја да припадници једне групе нису само политички различити, већ да посједују неку дубљу и препознатљиву особину – један од механизама који су у екстремним идеологијама имали огромну улогу.

Усташе су Србе посматрале као “непожељни елемент”

Код усташа је ствар била далеко дубља и далеко страшнија. Усташки покрет градио је идеју о посебној хрватској нацији и независној хрватској држави, а Србе је у својој идеологији третирао као главну препреку том пројекту. Историјска истраживања показују да је усташки покрет имао за циљ стварање хомогене националне заједнице уклањањем “непожељних елемената”, при чему су Срби били централни објекат такве политике. Усташка пропаганда представљала је Србе као спољни, а након стварања НДХ и као унутрашњи непријатељ.

Овдје се може видјети један заједнички механизам:

“ми” нисмо само они који мисле другачије; ми смо права заједница.

“они” нису само политички противници; они су страни, штетни или опасни елемент унутар заједнице.

У усташком случају то се завршило политиком масовног прогона, насилне асимилације и физичког уништења. Ниједна од изјава о “ћацијима” које овдје наводимо није ни приближна том нивоу. Али начин категоризације људи је оно што постаје проблематично.

Није ствар у томе да су ове идеологије исте

Нациста није мрзио Јевреја само зато што је гласао за неку другу странку. Усташа није Србина сматрао непријатељем само зато што је подржавао другу владу. Код њих је постојала много дубља расна, етничка и национална идеологија.

Насупрот томе, “ћаци”“” су прије свега политичка категорија.

Питање је, дакле, нешто друго: да ли дио политичког дискурса производи сличан образац односа према политичком противнику – претварајући га у колективно обиљежену, опасну и непожељну групу?

Најопаснији тренутак није мржња, већ губитак индивидуалности

Један човјек може бити корумпиран. Други може бити неспособан. Трећи може бити аутократа. Четврти може бити идеолошки екстремиста. Све су то особине које се могу приписати конкретном човјеку.

Али када се направи категорија “они”, па се онда милиони различитих људи ставе у исту кесу, дешава се нешто друго. Тада више није важно шта конкретан човјек мисли. Историјски гледано, управо је тај механизам увијек био предуслов за нешто горе. Много је лакше учинити нешто човјеку кога више не доживљаваш као Петра, Милана или Јована, већ као дио апстрактне групе која је опасна.

Нацистичка пропаганда је управо тако функционисала. Људе је сводила на колективне категорије и стварала атмосферу у којој је дискриминација над одређеним групама могла да изгледа као “одбрана друштва”. Истраживачи Холокауста наглашавају да је пропаганда допринијела стварању атмосфере у којој су људи постајали спремни да прихвате прогон и насиље над означеним “аутсајдерима”.

То није исто што и рећи да ће свака савремена политичка увреда довести до тога. Али јесте разлог да се са таквим механизмима буде опрезан.

Не можемо, зато, рећи да је свеједно да ли политичког противника назовемо неком погрдном ријечју или га представимо као члана колективно опасне групе, као некога ко нам жели зло, као човјека који се од нас наводно разликује чак и физиономијом, или као некога чија се судбина послије политичке побједе мора посебно “рјешавати”.

Ту већ постоји нешто што заслужује озбиљну анализу. Историја нас учи да је управо тај пут много важнији од саме етикете коју нека група носи.

Усташе су тај образац примијениле према Србима на етничкој и расној основи. Нацисти су га примијенили према Јеврејима и другим групама које су избацили из своје замишљене “народне заједнице”.

Савремено означавање политичких противника као “ћација” није ни исте природе ни истог степена. Али када се уз политичку ознаку појаве ријечи о злу које живи међу нама, питања шта ће бити са “њима” и, још необичније, тврдње да се “ми” и “они” разликујемо по физиономији, онда је сасвим оправдано упитати се куда води такав начин политичког размишљања.

Јер друштво не почиње да се распада онда када људи имају различите политичке ставове, почиње да се распада онда када једни друге више не виде као суграђане са којима се не слажу, већ као припаднике неке друге врсте људи. А то је лекција која превазилази и Вучића, и студенте, и “ћације”, и сваку тренутну власт или опозицију.