МИЛАН ЈОВАНОВИЋ Заробљени мржњом: Зашто опозиција не може да побиједи Вучића

У савременом политичком животу Србије све је уочљивији један парадоксалан феномен: што је опозиција више уверенa у своју побједу, то јој је изборни резултат даљи, а фрустрација већа. Овај процес ствара круг фрустрације који суштински води ка екстремизацији значајног дела грађанског (другосрбијанског) бирачког тела.

Умјесто да прошири своју политичку понуду, он се све више затвара у сопствени идеолошки круг, постаје радикалнији у ставовима и нетрпељивији према свакоме ко не дијели његово виђење стварности.

Тако настаје зачарани круг из којег се тешко излази. Што је опозиција даље од власти, њене присталице су огорченије. Што су огорченије, то мање имају стрпљења за другачије мишљење. Тиме што су искључивији, то је опозицији теже да придобије људе изван већ формираног круга противника власти.

Највећи проблем је што се тај процес често не доживљава као политички неуспјех, него као доказ да је друштво покварено, народ заостао, а противник бескрупулозан. Такво размишљање можда пружа утјеху пораженима, али не доноси ништа више од тога.

Изборни пораз као доказ да је противник украо побједу

Почетак овог затвореног круга лежи у потпуном одсуству објективне анализе политичког терена. Уочи избора ствара се атмосфера да је побједа надохват руке, да је народ окренуо леђа власти и да је само питање тренутка када ће Вучић бити поражен. Када до избора дође, а очекивани резултат изостане, слиједи објашњење да су избори покрадени, да су бирачи уцијењени, купљени или застрашени. Све је могуће, само једно никако да дође на ред – признање да су можда погријешили у процјени сопствене снаге.

Наравно, изборни услови у Србији могу бити предмет оправдане критике. Али једно је указивати на конкретне неправилности и захтијевати да се оне испитају, а сасвим друго сваки изборни пораз објашњавати искључиво крађом и манипулацијом.

Ако се исти сценарио понавља из изборног циклуса у изборни циклус, онда би било логично да се постави и неко друго питање. На примјер, да ли опозиција заиста има онолику подршку колику јој приписује сопствено окружење? Да ли њени политичари разумију људе који гласају за власт? И да ли је могуће да дио грађана, упркос свим критикама на рачун Вучића, једноставно не жели да гласа за понуђену алтернативу?

Такав приступ, међутим, захтијева спремност да се признају сопствене грешке и та питања нису нарочито популарна у круговима у којима је сваки неуспјех лакше објаснити туђом кривицом. Једноставније је прогласити бираче проданим душама него признати да их ниси увјерио. Лакше је тврдити да је народ изманипулисан него прихватити могућност да људи имају сопствене разлоге за своје политичке изборе.

Ако је за сваки неуспјех крив искључиво противник, онда нема потребе да се мијењају програм, стратегија, реторика или начин обраћања бирачима. Једино што преостаје јесте да се појача притисак и да се чека нова прилика у увјерењу да ће сљедећи пут све бити другачије. Kада се и сљедећи пут заврши разочарањем, фрустрација постаје још већа. Тако изборни пораз престаје да буде повод за политичку анализу и постаје додатни разлог за радикализацију.

Оваква радикализација, која умногоме подсјећа на идеолошке чистке из прошлости, доводи до тога да се појединац креће искључиво у кругу истомишљеника. Из тога нуждо слиједи илузија: “Ако сви око мене мрзе ову власт, немогуће је да она има подршку; дакле, побједа је отета.”

Петина бирачког тијела није исто што и цијела Србија

Једна од највећих грешака другосрбијанског политичког круга јесте увјерење да су њихови политички ставови много распрострањенији него што заиста јесу.

Основно другосрбијанско/грађанско бирачко тијело у Србији је стабилно, али ограничено – оно обухвата око 20/25% укупног бирачког тијела. Остатак бирачког тијела чине грађани који су доминантно патриотски, конзервативно и национално оријентисани.

Дио грађана је заиста разочаран у власт, али је огроман број оних који су дубоко одбијени понашањем и порукама саме опозиције. Презирање сопственог народа, етикетирање остатка друштва потцењивачким називима попут “крезуби” или “ћаци”, као и реторичка дехуманизација противника, директно одбијају просјечног бирача. Они умјесто разговора нуде презир. Ако не можеш да разговараш с људима који не мисле као ти, како мислиш да ћеш их увјерити да гласају за тебе?

Посебно је погрешна претпоставка да су сви апстиненти потенцијални опозициони гласачи. Неки не излазе на изборе јер су разочарани у власт, неки зато што не вјерују опозицији, а неки зато што не виде политичку опцију која одговара њиховим интересима. Њихово незадовољство не значи аутоматски да желе оно што им опозиција нуди.

Они који све апстиненте унапријед рачунају као своје будуће гласаче заправо присвајају политичке ставове људи који их никада нису подржали.

Живот у политичком балону

Још један проблем представља начин на који се дио овог бирачког тијела односи према људима који мисле другачије. На друштвеним мрежама неистомишљеници се блокирају, разговори прекидају, а понекад се и јавно хвали прекидањем односа с рођацима, кумовима и пријатељима зато што подржавају СНС.

Свако има право да бира с ким ће се дружити, али када се прекид личних односа због политичког опредјељења представља као доказ моралне исправности, онда је очигледно да политика више није само питање избора власти. Она постаје тест припадности одређеном идеолошком колективу.

Ту постоји и непријатна сличност са различитим облицима политичке искључивости из прошлости. Слично су радили комунисти одрицајући се браће рођака као доказ вјерности партији и идеологији. Појединац се не посматра првенствено као човјек са сопственим разлозима, интересима и искуствима, него као припадник непожељне групе. Његова подршка одређеној странци постаје довољан разлог да се доведе у питање његов карактер, морал или интелектуална способност.

Такво понашање има и политичке посљедице.

Ако се човјек окружи искључиво истомишљеницима, онда губи прилику да чује аргументе људи који другачије гледају на стварност. Временом престаје да разумије зашто неко подржава власт, шта му је важно и чега се плаши у случају политичке промјене.

Када потом на изборима побиједи кандидат којег његово окружење готово нико не подржава, резултат му изгледа нелогично. Ако су сви људи које познаје против Вучића, како је могуће да толики број грађана гласа за њега? Одговор је прилично једноставан: његово окружење није репрезентативан узорак становништва, а оно што чита на друштвеним мрежама није поуздан показатељ расположења читавог друштва.

И ту настаје зачарани круг. Што мање разумије људе изван свог идеолошког круга, то их лакше проглашава заосталим, купљеним или необразованим. Што их више презире, то се мање труди да их придобије. А што се мање труди да их придобије, то су му мање шансе да прошири сопствену бирачку базу.

Зашто је рационална опозиција постала готово немогућа?

Највећа штета коју овај процес производи јесте то што отежава настанак озбиљне, рационалне и политички способне опозиције.

Ако нека опозициона опција жели да пређе оквире свог традиционалног бирачког тијела и освоји власт, мора да придобије и људе који нису дио грађанског, другосрбијанског круга.  Да би то урадила, мора наступати објективно и рационално.

Не може озбиљно очекивати да ће придобити национално оријентисаног бирача ако му поручује да су ауто-путеви које је власт изградила небитни, да је отварање фабрика искључиво пропаганда или да је сваки позитиван показатељ животног стандарда измишљотина, да питање Косова и Метохије и Републике Српске није битно итд. Мора признати и чињеницу да дио становништва живи материјално боље него прије 15 или 20 година.

Међутим, ту ступа на сцену блокирајући механизам екстремизованог језгра. Онoг тренутка када неки опозициони политичар покуша да понуди такав рационалан став, екстремизовано бирачко тијело од 20% га моментално проглашава “Вучићевим сарадником”, “тројанским коњем” или “лажном опозицијом”.

Тиме тај политичар у старту губи своју базичну опозициону подршку (оних 20%), а још није успио да изгради повјерење код нових бирача. На тај начин, српска опозициона сцена постаје талац сопственог најрадикалнијег крила. Она мора непрекидно да доказује да је довољно против власти, умјесто да доказује да би била способна да води државу.

Додворавање мржњи као једини политички програм

Пошто је рационалан простор блокиран, свако ко жели опстати на опозиционој сцени мора да се додворава екстремизованој мањини.

Није спорно да опозиција треба да критикује власт. То је њена улога. Нису спорни ни оштра реторика, захтјеви за одговорношћу или настојање да се власт промијени. Проблем је када се политичко дјеловање се своди на показивање огољене мржње према власти, а овом случају једном човјеку – Вучићу.

Када се мржња према политичком противнику претвори у основно мјерило политичке исправности, онда се политичари надмећу у томе ко ће показати већу бескомпромисност. Онај ко најоштрије напада Вучића стиче наклоност најактивнијег дијела опозиционе публике. Онај ко покуша да направи разлику између оправдане критике и потпуног одбацивања свега што власт ради ризикује да буде проглашен издајником. Тако се награђује реторичка радикалност, а кажњава покушај да се разговара са људима изван већ формираног круга.

Умјесто да постављају питање како да привуку нове бираче, дио опозиције и њених присталица почиње да се бави тиме ко је довољно против Вучића, а ко је сувише попустљив. Умјесто да тражи начине да привуче бираче изван свог традиционалног круга, она се све више прилагођава његовим очекивањима. Умјесто да анализира зашто људи гласају другачије, она их проглашава за жртве манипулације.

Највећи апсурд је у томе што се све то често правда борбом за демократију, слободу и нормалност. А како изгледа та нормалност када се неко усуди да другачије гласа? Да ли је нормално да се грађани дијеле на оне који су морално прихватљиви и оне с којима не треба разговарати? Да ли је демократски да се сваки политички противник прогласи за непријатеља, а сваки бирач власти за човјека који је изгубио способност самосталног размишљања?

Таква опозиција временом постаје талац сопствених најгласнијих присталица. Ако не можеш да признаш да је неки пут добар зато што га је изградила власт коју мрзиш, ако не можеш да разговараш са човјеком зато што гласа за СНС и ако не можеш да прихватиш да дио грађана искрено подржава Вучића, онда проблем више није само у противнику.

Проблем је и у сопственој способности да разумијеш друштво у којем желиш да дођеш на власт. Политичка побједа не постиже се тиме што ћеш своје присталице учинити још увјеренијим у оно у шта већ вјерују, поготoву не, ако те пристaлице објективно нису већина у друштву.