МИЛАН ЈОВАНОВИЋ Националиста и један туђи протест: Како је Пајтић искористио Ломпара

Постоји једна занимљива, али и прилично тужна појава у српској политици: дио националне интелигенције и национално оријентисане јавности као да стално изнова открива да политика није оно што пише у књигама и на плакату, већ оно што се дешава иза њега.

Прво се појави неки политички покрет. У њему се нађе неколико људи који говоре језиком блиским националном бирачком тијелу. Појави се нека позната национална фигура. Она каже да је покрет патриотски, или бар да у њему има простора за националну политику. Националисти се обрадују, дају му подршку и легитимитет. А онда, када процес оде у другом смјеру, стиже старо објашњење: “Преварили су нас.” И тако деценијама.

Последњи примјер који је ову матрицу оголио готово до карикатуре јесте случај Мила Ломпара и студентске листе. У октобру 2025. Ломпар је јавно говорио да студентима стоји на располагању и да нема личних политичких амбиција. Када је упитан како би требало да изгледа студентска листа, предлагао је чак и њен идеолошки баланс: једнак број кандидата националне и грађанске оријентације, уз људе блиске опозиционим странкама.

Другим ријечима, није само посматрао студентски покрет са стране. Размишљао је како би тај политички процес могао да буде организован и усмјерен. Давао је том политичком покрету националну легитимацију, а то је, у том тренутку, онима који су стајали иза протеста највише требало.

Ломпар се потом заиста нашао у кругу људи који су се помињали као потенцијални кандидати. Међутим, када је листа коначно предата Републичкој изборној комисији 14. септембра 2026, његовог имена на њој није било. РИК је 15. септембра и званично прогласио листу „Studentska lista – Studenti pobeđuju“, са 250 кандидата.

И ту почиње други дио приче.

Само дан након што је његово име изостало са листе, Ломпар је изашао са тврдњом да иза студентске листе стоји Бојан Пајтић и Нијемци. Као један од аргумената навео је Пајтићеву ранију изјаву да на листи неће бити људи које студенти сматрају контроверзним, а затим и његову изјаву након објављивања листе да је задовољан што таквих људи нема.

Како је могуће да човјек који је мјесецима давао подршку једном политичком процесу тек након што је из њега избачен почиње да препознаје структуру за коју сада тврди да је од почетка стајала иза њега?

Не мислим да је најзанимљивије питање: “Да ли је Ломпар љут што није на листи?”

Можда је тек када је видио коначни политички производ схватио оно што су неки људи из националне јавности говорили од почетка: да у студентском покрету постоји снажна грађанистичка и прозападна компонента, да око њега постоји шири круг људи из невладиног и опозиционог миљеа и да национална компонента није она сила која ће одредити коначни правац покрета.

Е сад, није срамота погријешити у политичкој процјени. Срамота није ни промијенити став. Озбиљан човјек мора бити способан да каже: “Погријешио сам.”

Међутим, много је занимљивије нешто друго: како то није схватио много раније? А то нарочито постаје проблем ако тај човјек претендује да буде један од људи који ће једног дана давати стратешке савјете држави. Јер држава није круг за разговор у којем човјек може послије годину дана да каже: “Сад сам схватио ко је кога користио.”

Држава функционише на много тежем терену. Тамо противник неће бити само Бојан Пајтић. Биће ту стране службе, дипломате, велике силе, лобисти, корпорације, медијске мреже, невладине организације, домаће политичке групе, економски интереси и разне комбинације свега наведеног.

Онај ко има више организационе, кадровске и институционалне моћи на крају одређује правац власти. А не онај ко је најгласнији у јавности. Ту националисти често праве грешку. Они гледају ко је рекао нешто што им се свиђа. И онда закључе: “Ово је наш човјек.” Али политика не функционише тако. Право питање није само “ко је наш”, него:

Ко кога финансира? Ко са ким комуницира? Ко има инфраструктуру? Ко поставља кадрове? Ко доноси одлуке? Ко контролише медије? Ко пише програм? Ко има међународне везе? Ко ће одређивати спољну политику када више не буде протеста него институција?

Можете мјесецима да слушате како је нешто “надстраначко”, “грађанско”, “отворено за све”“”, “борба за нормалну државу”. Али када дође тренутак да се направи листа од 250 људи, онда више не гледате пароле. Гледате ко је унутра, ко је напољу, ко је прихваћен, ко је одбачен и ко има довољно утицаја да одређује те границе. То су питања власти.

Тако долазимо до феномена који знимљивији од самог Ломпара. То је идеја да националисти могу “преузети” протест. То никада није било логично.

Дијелови националне јавности истовремено вјерују да су западне силе изузетно способне у организовању политичког утицаја, да деценијама граде НВО мреже, медијске структуре, контакте и кадрове, а онда у сљедећем тренутку претпостављају да ће неколико националиста ту инфраструктуру преузети готово спонтано.

Како? На основу чега? Зато што је један угледни професор дошао на трибину? Зато што је неки познати спортиста подржао протест? Зато што се на бини појавило неколико људи са националним ставовима? То није преузимање. То је кооптација, а то су двије потпуно различите ствари.

Кооптација је, најједноставније речено, ситуација у којој систем укључи неку особу или групу зато што му је корисна, без тога да јој преда стварну контролу над системом.

И управо ту мислим да националисти често не разумију разлику између симболичког утицаја и организационе моћи. Неко може бити изузетно важан као симбол, а да унутар организације нема готово никакву моћ. Неко може да доведе десет хиљада људи на скуп, а да нема утицај на то ко ће бити кандидат. Неко може да има огроман интелектуални ауторитет, а да не може да одлучи ни о једном практичном питању.

Ломпаров случај је управо због тога интересантан. Он није безначајан човјек. Напротив. Његово присуство може бити веома важно једном политичком покрету управо зато што једном дијелу националне јавности шаље поруку, али то не значи да националисти могу да преузму протесте и покрет који стоји иза њих.

Најопасније је када је “паметан човјек убјеђен да он контролише процес, а у стварности процес контролише њега”.

Мислим да дио националиста не жели да прихвати једну прилично просту чињеницу: у Србији не може постојати чисто “национална”“” власт или чисто “другосрбијанска” власт. У стварности могу постојати, поједностављено речено, двије различите врсте политичких конфигурација.

Прва је: другосрбијанска власт са примјесом националиста.

Ово је био модел ДОС-а и касније Демократске странке. Они су држали курс евроинтеграција и институционалних реформи, али су морали да имају „национални зачин“ да би одржали стабилност и изборну већину.

Друга је: националистичка власт са примјесом другосрбијанца. То је оно што имамо данас.

То је што многи националисти или не схватају или не желе да прихвате. Политика није такмичење у идеолошкој чистоти. У стварном животу готово никада немаш власт која се састоји од људи који мисле исто о свему. Имаш различите струје, компромисе, интересе, лобије, личне амбиције и различите погледе на свијет.

Питање зато није да ли ће у некој власти бити људи који нису националисти. Биће их. Питање је: ко је језгро те власти? Ко одређује њен стратешки курс?

За човјека који је националиста, али политику посматра рационално, није исто ако имаш другосрбијанску власт у којој сједи неколико националиста и националну власт у којој сједи неколико другосрбијанаца.

Поента није у томе да је друга опција идеолошки савршена. Није. Поента је у томе што је за националисту који не гаји романтичне идеале о политичкој чистоти логично да посматра однос снага, а не идеолошку безгрешност сваког појединца у власти.

Ако је језгро власти национално, а у њој постоји један грађанистички, либерални или прозападни слој који нема снагу да одреди основни правац државе, то није исто што и власт у којој је национални слој само декоративни додатак.

Занимљиво је како дио националиста дође до потпуно супротног закључка. Њихова логика је:

„Овај човјек није довољно националан. Овај други није довољно националан. Овај сарађује са Западом. Онај има везе са неком НВО. Овај је направио компромис. Онај је рекао нешто либерално.“

И на крају дођу до закључка да је свако ко није идеолошки чист – неприхватљив. И онда се чуде што им политички простор остаје мали. То је потпуно обрнут приступ политици.

У политици не бираш увијек идеалну комбинацију. Често бираш коалицију снага у којој оно што сматраш суштинским има већу тежину од онога што сматраш споредним. То не значи да треба одустати од принципа. Значи само да мораш знати шта је принцип, а шта је компромис. Озбиљна политика прави разлику између те двије категорије.

Можда је вријеме да националист схвате да политика није кафанска расправа у којој побјеђује онај ко најбоље аргументује. Политика је игра у којој побјеђује онај ко има довољно снаге да свој интерес претвори у одлуку, а то је нешто што националисти, чини ми се, тек треба да науче.

Док год српска десница своје политичке поразе буде правдала тиме да су је “преварили Пајтић, Немци или Вучић”, она неће бити субјекат српске политике, већ њен вјечити објекат. Изговор “преварили су нас” у суровој реалполитици не значи да сте морално супериорни – то само значи да сте политички неспособни.