МИЛАН ЈОВАНОВИЋ Студентски програм: 11 тачака о свему осим о Србији

Студентска листа је коначно показала оно што се дуго чекало: програм.

“Србија или мафија”, “У знању је моћ” и “Србија расте са нама” – три цјелине, једанаест тачака и много великих ријечи о правди, знању, развоју, институцијама и борби против корупције. Програм је представљен као окосница политике којом би, како сами кажу, држава била ослобођена корупције и усмјерена ка развоју.

И ту већ почиње први проблем.

Земља која се преко двадесет година бори за одбрану државног сувернитета и незавиности, која има демографске проблеме и зависи од увоза енергената, добија програм као да су јој једини проблеми тендери и РЕМ.

Овај такозвани “студентски програм”, или, како они кажу, план, у суштини је уџбенички примјер незрелог, полуинтелектуалног анархо-либерализма који проповиједа утопију, а у пракси нуди марксистичку методологију умотану у грађанску шминку. Иза патетичних парола о “слободи, знању и транспарентности” стоји прилично опасно неразумијевање државе, суверенитета и националних интереса.

Када неко тражи да води државу, више није довољно само рећи шта не ваља. Мора се показати како ће се то поправити, колико ће све то коштати, ко ће спроводити промјене, ко ће контролисати оне који их спроводе и, што је најважније, каква држава треба да буде створена након тих промјена.

А управо ту овај програм остаје најтањи.

Програм за “обнову државе” не помиње:

• Косово и Метохију
• војску, обавјештајни систем
• демографију
• енергију, руде, индустрију и одбрамбену производњу
• цркву, језик, историју и идентитет
• дијаспору
• спољну политику

Но, кренимо редом.

1. “Прво очистимо све.” А ко ће чистити чистаче?

Прва цјелина носи најјачи политички набој: “Србија или мафија”.

Студенти траже ослобађање судова и тужилаштва од политичког притиска, формирање “Специјалне тужилачке полиције”, контролу рада МУП-а, чишћење полиције, провјеру имовине функционера и одговорност оних који су злоупотребљавали положај.

На папиру, све то звучи готово безгрешно. Ко је против корупције? Ко је против независног суда? Ко је против тога да лопов буде кажњен?

Међутим, Србија већ има институције специјализоване за борбу против организованог криминала и корупције. Дакле, проблем није једноставно у томе што Србија нема још једну полицијску јединицу. Нова полиција сама по себи не ствара правну државу.

Ко год зна историју српског народа, у овоме лако може препознати образац из 1945. године. Свака власт која је хтјела да сломи противника правила је јединицу изнад система: ОЗНА, УДБА, посебна тужилаштва, “антикорупцијски” одреди и тако даље.

Питање је, дакле, ко бира те “провјерене”, ко их контролише и шта се дешава када та иста јединица сутра окрене оруђе против неких нових непријатеља?

Ово што студенти нуде је директно преписивање постмајданског украјинског сценарија.

Након 2014. године, под притиском Запада и Међународног монетарног фонда, у Украјини су формиране сличне ванредне антикорупцијске институције: НАБУ, односно Национални антикорупцијски биро, и САП, Специјализовано антикорупцијско тужилаштво.

НАБУ и САП су формално основани ради “борбе против корупције”, али су од самог почетка обуку њихових кадрова радили амерички ФБИ и ЕУ. Чланове комисија за избор челника ових органа директно су делегирале стране дипломате и невладине организације. Тако су створени супероргани изнад државе и изнад закона, под контролом страног фактора и НВО сектора. То је створило паралелни систем безбједности у држави, а “корумпирани” су постали само они који нису радили у складу са западном агендом или су јој се отворено противили.

Такође је проблематична формулација о “отказу свим полицајцима” који су “прекршили законе службе у обрачуну са побуњеним студентима”. То није владавина права, то је побједничка чистка.

Ако се борба против злоупотребе закона започне тако што ће нова власт унапријед означити једну групу службеника и потом “чистити” систем, онда није ријешен проблем политичког утицаја. Само је промијењен политичар који утиче.

2. Закон који већ постоји представљен је као да тек треба да буде измишљен

Друга тачка говори о доношењу закона о поријеклу и одузимању нелегално стечене имовине.

И ту се поставља прилично једноставно питање: како је могуће да програм који претендује да покаже “како зна” да уреди државу не објасни да Србија већ има Закон о утврђивању поријекла имовине и посебном порезу?

Тај закон већ уређује поступак утврђивања поријекла имовине и посебног пореза на имовину за коју се не може објаснити законито стицање. Србија, дакле, нема хроничан проблем са недостатком закона.

Још је проблематичнији појам “лустрације”. Лустрација је једна од оних ријечи које одлично звуче у опозиционом говору. Али када треба објаснити шта тачно значи и како би се спроводила, почињу проблеми.

Кога тачно лустрирати? По којем критеријуму? За које радње? Од ког датума? Ко утврђује одговорност? Како се брани онај против кога је поступак покренут? Да ли је политичка припадност доказ кривице? А шта ако се власт промијени за четири године?

Та питања нису техничка ситница. Она су суштина правне државе. Зашто лустрација почиње од функционера овог режима, а не од, рецимо, приватизације из деведесетих и двијехиљадитих?

Држава није правна онда када хапси “лоше људе”. Држава је правна онда када истим правилима суди и свом противнику и свом пријатељу.

3. “Транспарентност”, а у ствари блокада развоја

У трећој тачки студенти наступају са звучнон паролом о “потпуној транспарентности, укидању лекс специјалиса и ревизији свих пројеката”.

Али шта то значи у пракси?

Позивање на укидање свих “лекс специјалиса” и замрзавање капиталних пројеката у пракси значи потпуну парализу инфраструктурног развоја Србије. Док би ревизори годинама чешљали папире, грађевинарство, путеви и жељезнице би стали, а инвеститори побјегли.

Оно што овдје студенте, а у ствари њихове менторе, највише интересује јесу споразуми Србије са НР Кином, јер сарадња са њом полако постаје окосница развоја наше земље.

4. Медијски комесари и увођење идеолошке цензуре

У четвртој тачки аутори програма обећавају “ослобађање медија” кроз департизацију РЕМ-а и ослобађање РТС-а.

Студенти говоре о “ослобађању медија”, али истовремено предвиђају испитивање одговорности новинара и руководстава “свих државних и приватних телевизија”, као и одузимање и додјељивање нових националних фреквенција.

Преведено: скинућемо ваше људе, поставићемо наше, а “говор мржње” постаће основ којим ће се гасити оно што новој власти смета.

Сасвим је легитимно захтијевати једнака правила за медије и одговорност за незаконито понашање. Али медијска слобода не значи да нека власт добије право да одређује који су медији политички подобни.

Проблематична је и идеја да се Савјету за штампу да јача улога у контроли “законитости рада” штампаних медија.

Савјет за штампу је саморегулаторно тијело које прати поштовање Кодекса новинара и одлучује о жалбама. Он није државни орган за контролу законитости. Штавише, то је квазиинституција финансирана из иностранства.

Историја није баш наклоњена идеји да “наши” треба да контролишу “њихове” медије. Јер се једног дана испостави да су се “наши“ и “њихови” поново замијенили.

5. “У знању је моћ” – струка као нова партија, звучи Г17+ познато?

Студенти желе департизацију јавног сектора и “доказане стручњаке” на челу јавних предузећа. На прву, то звучи разумно.

Међутим, департизација јавног сектора је парола коју у Србији изговара готово свака опозиција, па онда запосли своје.

Кажу “доказани стручњаци на челу јавних предузећа”, а ко их доказује? Пленум? НВО? Брисел? Декан који је годинама ћутао, па наједном постао морална вертикала?

Јавна предузећа нису семинар. Добар инжењер није аутоматски добар директор. Добар професор није аутоматски добар менаџер. Добар економиста није аутоматски добар руководилац велике државне компаније.

6. Идеолошки инжењеринг под маском “критичког мишљења“

Студентски план нуди бесплатне уџбенике и “модерне програме 21. вијека”.

Не заваравајмо се. Под флоскулом “критичког мишљења” у образовању се, по правилу, потура деконструкција српске историје, језика и традиционалне породице.

Умјесто да нам дјеца уче о Светом Сави, Косову и српским јунацима са Цера и Колубаре, ови програми нуде глобалистичке реформе у којима за национални понос нема мјеста.

С друге стране, бесплатни уџбеници нису политика. Пребацивање трошка на буџет без јасне економске покривености је чист популизам.

У економији ништа није бесплатно. Све то на крају плате грађани кроз веће порезе.

7. Економија знања без индустрије

Након бесплатних уџбеника, студенти нам говоре о образовању, иновацијама, стартапима, домаћим предузетницима и пољопривредницима.

За озбиљан економски развој потребни су капитал, енергетика, инфраструктура, производња, извоз, техничко образовање, индустрија и продуктивност. Економија знања не стоји у ваздуху. Она стоји на електричној мрежи, фабрици, лабораторији, универзитету, путу, банци и извозном уговору.

Студенти нам предлажу “снажне грантове и субвенције” за стартапе, иновације, домаће предузетнике и пољопривреднике.

Добро. Али колико? Коме? Под којим условима? Шта ако фирма пропадне? Шта ако не испуни циљ? Шта ако новац добије политички повезан предузетник? Шта ако субвенционисана фирма послије неколико година буде продата страном купцу?

Прелазак на “привреду високе вриједности” не дешава се грантом, него капиталом, имовином која се не одузима политичком одлуком, порезом који не дави и школом која вас учи како да радите, а не како да смишљате симпатичне пароле.

8. “Србија расте са нама”, али колико то кошта?

Трећа цјелина се односи уговоре на неодређено послије 12 мјесеци, јефтиније становање за младе, пореске олакшице, јефтиније лијекове, обнову сеоских амбуланти и љекара у сваком селу.

Све су то мјере које је лако политички вољети. Али државна политика није списак жеља.

Скраћивање уговора на одређено са 24 на 12 мјесеци звучи лијепо радницима, али у реалној економији може довести до супротног ефекта: послодавци ће отпуштати људе послије 11 мјесеци. Шта смо добили? Ништа.

9. Увознички лоби – још једна ријеч без довољно садржаја

Студенти говоре о укидању монопола “увозничког лобија”.

Међутим, ако желиш да мијењаш тржиште, прво мораш показати гдје је тачно монопол. Ко га има? На ком тржишту? Колика је концентрација? Колика је маржа? Да ли проблем настаје код увозника, трговаца, произвођача, логистике или због недостатка домаће конкуренције?

Без тих података, “увознички лоби” је више политичка фраза него економска анализа.

10. и 11. Јефтинији станови и лијекови не падају с неба

Повољни станови морају бити изграђени. Неко мора финансирати земљиште, инфраструктуру, градњу и одржавање.

Пореске олакшице значе мање прихода државе. Нови љекари значе нове плате, опрему и инфраструктуру. Амбуланте значе трошкове.

Не рјешава се стамбено питање тако што држава постаје грађевински инвеститор и дијели станове. То смо већ имали у комунизму и завршило се банкротом.

У вријеме када цијела Европа кубури са недостатком медицинског кадра, обећавати “љекара у сваком српском селу” је смијешно.

Села су нам опустјела због вишедеценијског комунистичког уништавања српског домаћинства. Селу не треба само амбуланта. Селу треба повратак народа, а народ се враћа када има земљу, путеве и вјеру у своју државу.

Дакле, није довољно рећи: шта. Мора се рећи: како?

И онда долази највећа празнина: гдје је Србија?

Једанаест тачака говоре много о институцијама, медијима, субвенцијама, школама, становима, лијековима и радним односима.

А готово ништа о Србији као држави.

Гдје су Косово и Метохија? Гдје је Република Српска? Гдје су Срби у региону? Гдје је војска? Гдје је домаћа војна индустрија? Гдје је енергетска безбједност? Гдје су односи са Европском унијом? Гдје су САД, Русија и Кина? Гдје је питање НАТО-а? Гдје је демографија? Гдје је дугорочна политика према стратешким ресурсима? Гдје је дугорочна политика према селу и депопулацији? Гдје је индустријска политика?

Једна озбиљна власт не може Србију посматрати само као велики систем јавних набавки, болница, факултета и телевизија. Држава је више од тога.

Студентски програм можда препознаје један проблем: државне институције морају бити ефикасније и професионалније.

Али он не даје одговор на много веће питање: шта Србија треба да буде?

Овај план не даје одговор на то питање, јер је писан у канцеларијама невладиних организација. Он је политички наиван, економски неодржив, а за српски национални интерес изузетно опасан.

Србији нису потребни мајдански револуционарни рецепти нити деструкција институција под изговором борбе против мафије.

Србији је потребна јака, суверена, домаћинска и национално свјесна држава, коју воде људи са вјером у свој народ, а не по упутствима из амбасада.