МИЛАН ЈОВАНОВИЋ: Не можете судити нашем праву на опстанак и сопствено сјећање

Ако је 20. вијек ишта научио српски народ западно од Дрине, онда је то да цијена наивности на Балкану није само политички пораз. Понекад је цијена наивности много већа и значи биолошки нестанак.

Ових дана, поводом смрти и сахране генерала Ратка Младића, поново гледамо познати медијски и политички талас који долази из Сарајева и Загреба. Новински ступци и телевизијске емисије у Федерацији БиХ преплављени су пресудама, моралисањем и захтјевима да српски народ коначно “доживи катарзу”.

Али иза те реторике тешко је видјети стварну жељу за помирењем. Много више личи на покушај да се српском народу заувијек одузме право да сопствену историју памти и тумачи из сопственог искуства.

Политичка позадина бошњачке реторике

Сарајевски медијски дискурс већ деценијама почива на својеврсном монополу над патњом. У таквом наративу рат у БиХ нема праву преисторију. Нема 1914. године, нема 1941, а често нема ни српских жртава. Све се своди на једну поједностављену слику у којој је Република Српска представљена као „генерички злочин“, а не као институционални оквир кроз који је српски народ у БиХ организовао своју одбрану и опстанак.

Инсистирање на томе да Срби морају прихватити туђе квалификације о сопственим командантима има и дубљу политичку посљедицу. Када један народ призна да је крив, добија се пресуда која је коначна и непромјењива. То је пресуда коју више ништа не може избрисати, она остаје вјековна.

Народ којем успијете да усадите такав осјећај историјске кривице лакше ћете увјерити да су његове институције настале на злочину, да су његова политичка права привремена и да би их, у име “суочавања са прошлошћу”, требало постепено ограничавати.

Док сарајевски медији категорички захтјевају од Београда и Бањалуке да се одрекну свих војних и политичких лидера из деведесетих, истовремено са свим државним почастима испраћају и славе сопствене ратне команданте, игноришући порушена српска села у Подрињу, Озрену и Посавини.

Оружје у рукама није било избор, већ завјет

Наш проблем са Хагом и сарајевским медијским наративом никада није био у томе што Срби бјеже од сопственог гријеха. Србин који је истински православни вјерник и патриота зна шта је гријех и зна да за њега човјек одговара пред Богом.

Наш проблем је у томе што нам суде они који су наш историјски страх и нашу самоодбрану прогласили за “удружени злочиначки подухват”, док су наше џелате из 1914. и 1941. године прећутали.

Прије него што Србину понудиш хашку пресуду, мораш да погледаш његово породично стабло. Када човјеку у Првом свјетском рату шуцкори одведу и стријељају прадједу, када му у Другом свјетском рату усташе спале село, а бака побјегне преко Дрине са четворо голоруке дјеце да би сачувала живу главу – тај човјек 1992. године нема луксуз да буде наиван. Он не узима пушку да би освајао туђе. Узима је да му дјеца не би завршила у неком новом Јадовну или Јасеновцу. Он узима пушку, јер у тзв. Армији БиХ и у зеленим заставама види репризу истог оног сценарија који му је већ два пута у истом вијеку испразнио породично огњиште.

У његовој свијести, оружје није било средство за освајање, већ начин да се заштити кућа, породица и оно што је остало од живота његових предака. Војска Републике Српске за српског сељака, домаћина и борца 1992. године није била геополитичка теорија. Била је гаранција да се Јасеновац, Гаравице и Пребиловци неће поновити.

Ратко Младић је за српски народ у БиХ у том тренутку био официр који је поручивао: „Више вас нико неће водити на кланицу.“ И то је дио историјског искуства који ниједан суд на свијету не може избрисати из памћења народа који је једва преживио 20. вијек.

Достојанство и мудрост

Српски народ има сопствену историјску вертикалу и нема потребу да полаже рачуне онима који су његове страдалнике деценијама игнорисали.

Наша највећа побједа из деведесетих није запечаћена у Хагу, него у Дејтону. Та побједа, која је споменик свим погинулим борцима, јесте Република Српска. Она је политички и институционални оквир који Србима гарантује да им се 1941. година више никада не понови. Зато је мудрост сачувати њу, њену економију и њен народ.

Не морамо да правдамо сваки наш лош потез да бисмо бранили право на сопствени опстанак. Нечији гријех или злочин не умањује светост нашег права да преживимо. Ниједан Србин нема проблем да каже да је свака невина жртва трагедија, али  не прихватамо да се одбрана сопственог кућног прага аутоматски изједначава са геноцидном намјером.

Нећемо чекати да нам регионални и свјетски центри моћи дају дозволу кога ћемо поштовати и како ћемо памтити сопствену историју. Док год знамо зашто су наши очеви узели пушке, ниједна насловна страна Аваза, нити хашки чекић, то не могу промијенити.

Паметан народ не виче на сав глас сваки пут када га провоцирају. Он ћутке и достојанствено чува своје сјећање, своје институције и гради будућност.

Они ће наставити да пишу своје текстове, доносе своје резолуције и захтијевају наше покајање за оно што смо преживјели. Наш одговор треба да буде тиха, непоколебљива и господска свијест: Срби нису ратовали да би владали другима, него да би остали да живе тамо гдје су им дједови сахрањени. И за то право нам није потребна ничија дозвола.