НЕИСПРИЧАНА ПРИЧА: Како је полиција тукла студенте на Калемегдану и КРВАВЕ ИХ ЧИЗМАМА ГУРАЛА КРОЗ ЖБУЊЕ?
За ову причу нема снимака јер тада ни телефони, а ни друштвене мреже нису били развијени као данас, па није ни постојала праксa моменталног дељења видео-снимака. Постоји барем 30 људи-сведока који су ово гледали и проживели.
Радња ове приче се одвија у мају 2011. године. Са групом од 7 пријатеља отишао сам на протест против изручења Ратка Младића у Хаг, јер смо били против изручења Срба у тај суд. Били смо студенти и имали по двадесетак година. Пред крај протеста видели смо да ће бити нереда и одлучили да кренемо на Калемегдан, где је требало да се сретнемо са другом ког нисмо видели месец дана. Током целог пута, док смо ишли кроз Кнез Михаилову, дешавали су се инциденти младих људи са полицијом. Дошавши на Калемегдан, сели смо на клупице одмах преко пута француске амбасаде, које гледају према ушћу Саве у Дунав. Врло брзо велика група младих је дошла на Калемегдан бежећи од полиције. У неком тренутку, док смо седели на Калемегдану, полицијске марице су блокирале Париску улицу и цео Калемегдан. Видевши шта се спрема и да је ова група младића, која је бежала, била у сукобу са полицијом, рекао сам пријатељима да кренемо полако назад ка Кнез Михаиловој како бисмо избегли гужву. Жандармерија се на ободу Калемегдана већ спремала за јуриш.
Кренули смо полако, нормално, јер нисмо учествовали у било каквом насиљу. Жандармерија је кренула у јуриш. Протрчавали су поред нас, а онда се пар њих задихало и рекло нама да станемо и седнемо поред дрвета. Група других се вратила са Калемегдана. Објашњавали смо им да са сукобима немамо ништа. Проверавали су да ли су нам руке прљаве од камења, земље, бакљи, али ништа нису могли да утврде. Није вредело…
Похапсили су део по Калемегдану. И нас на крају. Стајали смо у шпалиру у близини француске амбасаде. Један жандарм је викао пред свима: „Сад ћете да видите како бије Ђиласова полиција”. Покушао сам да пошаљем поруку да смо ухапшени, али ме је један од њих видео. У том тренутку, један млади дечко, који није имао, можда, ни 20 година, почео је да плаче. Полицајац га је ухватио, гурнуо у жбуње на ободу Калиша и чизмом гурао кроз жбуње. Изашао је сав крвав. Нисмо имали паметне телефоне, као данас, да то снимимо и окачимо на мреже као пример полицијске бруталности. Тај чин иживљавања над тим дечком нама осталима био је знак да ћутимо. И ћутали смо док су они у марице за шест особа трпали и до 20 људи. Унутра није могло да се дише.
Прво су нас довезли у 29. новембар. На улазу шпалир жандарма, а пред шпалиром један инспектор који прво лупи заушку, а онда те шутне у задњицу. Узели су свима телефоне и оставили на степеницама, док су нас поређали уза зид. Сећам се да је једном дечку звонио телефон, а полицајка је у врло поспрдном тону рекла: „Аааа, зове те мајка, шта да јој кажемо”. Држање целе ноћи у станици, узимање података, сликање без права на позив адвокату, без права да се јавимо некоме, без ичега. Полицијске станице у Београду те ноћи су биле препуне, па су нас пребацили у Сурчин, где смо провели 48 сати. У станици је било и добрих полицајаца који су умели да направе разлику између нас, тада студената, и неких који, можда, и јесу правили глупости због којих су заслужено ухапшени. Тако сам успео да јавим пријатељима шта се дешава, иначе бисмо отишли у затвор, а да нико не зна где смо.
У оптужници нас 8-9, сви ухапшени на једном истом месту, заједно, а свима различита кривична дела на различитим местима. Истражни судија схвата шта се дешава док нас слуша и да су нам приче свима исте, а различите од прича других ухапшених, и тражи доказе за сваког посебно. Тражи да се за нас 8-9 тужбе потпуно одбаце. Четири године суђења, Апелациони суд први пут захтева доказе за сваког посебно. Тужитељ их, наравно, нема. Апелациони суд други пут скроз одбацује тужбе.
За те четири године нико није могао да се запосли због кривичног поступка. Не улазим у дела оних људи који су, можда, и правили глупости, а те вечери су ухапшени са нама. Када нападаш полицију, мораш да одговараш. Тако је у свакој држави у Европи. Полиција представља монопол на насиље физичком силом када угрожавате јавни ред и мир.
Током последња 22 месеца блокада имамо небројене ситуације насиља и напада на полицију, која често и трпи дуго времена док насилници не дотерају цара до дувара. И најчешће полиција делује у ситуацији када је притерана уза зид и не може више да трпи насиље. Ако чините насиље у Ваљеву цело вече над полицијом, очекујте да вас хапси и да одговарате. Немојте спиновати видео у којем се насилник са мотком у Ваљеву залеће на полицију, а када га полиција обори на земљу – онда је то полицијска бруталност.
Када у Новом Саду покушате да запалите просторије једне политичке партије и да запалите људе који се у њој налазе, очекујте да полиција по закону има право да реагује, да похапси све и да одговарате.
Осим ако се полиција понаша као у случају овог дечка, кога сам лично својим очима гледао, како га чизмама гура „Ђиласова жандармерија” кроз жбуње и крвавог извлачи на другом крају – то се може назвати полицијском бруталношћу и прекорачењем силе. Као и она ситуација прављења шпалира у полицијској станици. Као и оно непоштовање права да се било ко обавести целу ноћ да смо ухапшени.
Непријављен скуп, а било их је преко 30.000 током последња 22 месеца, довољан је разлог да вам полиција напише пријаву. Насиље над полицијом и јавном имовином је довољан разлог да држава адекватно одговори.
То је држава и она тако функционише свуда. Све остало су филозофије цвећа нежних (можда ипак тоталитарних) лефтиста.
