Милан Јовановић: Презир према шатору и ражњу – Зашто су националисти елитисти и другосрбијанци два лица истог новчића?

У савременом јавном дискурсу Србије, прича о “културолошком паду”, “пропасти правих вриједности” и “општем примитивизму” постала је заједничка тачка двије групе које изгледају као да су на потпуно различитим странама политичког спектра. С једне стране су другосрбијанци, а с друге салонски, академски националисти, односно националиста елитиста.

 
Када се погледа њихова забринутост за културу, испод површине открива се јасан образац: наратив о културној пропасти који је дефанзивни механизам маргинализоване урбане елите која је изгубила прави друштвени и политички утицај и сада се бори за надмоћ кроз самопроглашену културну супериорност. За многе, “висока култура“ постаје статусни симбол. Ако уживаш у нечему што је компликовано и недоступно већини, сигнализираш своју супериорност. Када једна група, коју често зову “круг двојке”, “урбаном елитом” или самопроглашеном културном авангардом, изгуби стварну моћ, она се повлачи на терен, условно речено, укуса.

Та група неријетко жали за временима, било да је то социјализам или неки поп-културни талас из 80-их и 90-их, када је „урбано” имало институционалну подршку и када су они, или њихови родитељи, имали главну ријеч у медијима и културним институцијама. Данас, када су се тржиште и медијски простор демократизовали и комерцијализовали, они су изгубили монопол. Сваки јутјубер, репер или фолк извођач данас пуни дворане и мобилише масе лакше него било која њихова трибина или изложба.

Пошто у стварном свијету немају моћ да промјене ствари, а већина народа не обраћа пажњу на њихове политичке или економске визије, укус постаје њихово једино средство. Ако не могу контролисати институције или изборне резултате, контролишу дефиницију „цивилизованости”. Избор музике, филмова и мјеста изласка постаје линија раздвајања између “нас” (урбаних, просвјећених, Европљана) и “њих” (руралних, затуцаних, остатка Србије).

Како за „круг двојке”, тако и за „националисту елитисту”, живи народ на терену представља разочарање. Другосрбијанац презире народ јер сматра да је националистички, затуцан и без укуса. Националиста елитиста презире тај народ јер не одговара његовој романтизованој, епској и гуслама обојеној слици идеализованог Србина. Када просјечан човјек оде на концерт да слуша турбо-фолк, први ће рећи: „Ево их, крезуби националисти”, а други: „Ево га, културолошка пропаст, ово нису прави Срби”. На крају, оба презиру реалност и укус свог народа.

Главна особина другосрбијанства није само политички став према Косову или ЕУ, већ осјећај класне и културне супериорности над већином. Упоредити десне елитисте с другосрбијанцима за њих представља највећу увреду, јер руши пажљиво грађену илузију да су они „чувари народне душе”. У стварности, они су само конзервативно крило исте отуђене снобовске елите која не разумије како свијет функционише ван њихових салона. Националисти елитисти и другосрбијанци су заправо дјеца истог културног окружења. Они дјеле исти социјални статуст, исти београдски (или генерално урбани) хабитус, а често су заједно ишли у исте школе и сједе у истим кафићима.

Сличност међу њима се најбоље огледа у односу према Ћациленду. Шта боли „круг двојке” и салонске националиста код Ћациленда? Смета им због некомфора, јер је ту шатор, кува се пасуљ, трешти специфична музика, а саобраћај се омета. Не свиђа им се профил људи који не уклапа у њихову визију „културног Београда”. И за једне и за друге то је естетски шок. Не анализирају Ћациленд као политичку силу и врхунски прагматични инструмент опструкције надолазеће обојене резолуције. И једни и други идентично одређују појам “ружно“. Шатори испред Предсједништва, прасе на ражњу, народна музика с тешким басом, акценти из унутрашњости, тренерке, заставе на колима — све то код другосрбијанца и код националиста елитиста изазива исти естетски грч.

Другосрбијанац у томе види „фашизоидну и крезубу Србију која нас враћа у деведесете”. Националиста елитиста у томе види „деградацију завета, примитивизацију државе и естрадизацију патриотизма”. Ни једни ни други не разумију писхологију и механику масе. За другосрбијанце, таква маса представља опасност, а за салонске националисте, иста та маса је „непросвијећено стадо”. У реалполитици, моћ се не добија цитирањем Борислава Пекића или Црњанског, нити писањем петиција, већ контролом ресурса, организацијом на терену и мобилизацијом широких слојева друштва. Политичка технологија која је створила Ћациленд разумије психологију масе и њену снагу; салонски националиста то не разумије и онда побјегне у моралну супериорност: „Никада не учествујем у томе, то је испод мог нивоа”. Своју политичку немоћ и пасивност проглашава за “културну узвишеност”.

За националисте елитисте, политика треба да буде “лијепа”. И зато се редовно шокирају када стварност – било у виду изборних резултата, било у виду бетонских баријера и “масних ограда” у Пионирском парку – уђе у њихов теоријски и идеализовани свијет. Зато се и другосрбијанци и националисти елитисти слажу у закључку: овај народ није довољно добар. И једни и други живе у виртуелном свијету; први сањају Србију која је умивана и прилагођена стандардима бриселских НВО, а други желе Србију која личи на средњовјековни манастир комбинујући је с грађанском господштином са почетка 20. вијека.

Племенито вођство и примитивизам

Неко би поставио сасвим легитимно питање: „Зар нам нису потребне висока култура и духовност? и „Да ли је у реду глорификовати најниже људске нагоне?“ Међутим, постоји огромна разлика између социолошког констатовања стварности и њеног величања. Једноставно, не можемо објективну анализу народне реалности проглашавати за „глорификацију примитивизма”.

С друге стране, ако су висока култура и духовност потребне сваком друштву, али се ту поставља кључно прагматично питање: ко је тај ко одређује шта је висока култура, а шта примитивизам? Ко држи печат цивилизованости? Ако то буду радили другосрбијанци, они ће и одлазак на вашар да се слуша турбо-фолк и одлазак на литургију прогласити за исти ниво затуцаности. И ту националисти праве грешку, кукајући за елитом која би племенито водила народ и нападајући „народни примитивизам“, они хране управо онај другосрбијански наратив који једва чека да комплетан српски идентитет, традицију и духовност прогласи за паланачки кич и простаклук.. Тако долазимо до тога да се и једни и други слажу у томе да је народ примитиван, само се не слажу до ког нивоа и шта је главни разлог тог примитивизма, као ни око начина како тај примитивизам превазићи.

Свакако, да би нека елита одредила шта је цивилизованост, а шта примитивизам, она мора имати полуге моћи, а бојим се да те полуге нису у рукама националиста елитиста.

Нагони као темељ

Примитивне нагоне и базалне импулсе не треба посматрати као апосолутно зло, већ као неизоставан дио човјека. Човјек заиста није анђеоско биће које живи само од духовности и умјетности, али исто тако није ни пука биологија и скуп меса и нагон. Друштво без духовности и елите заостаје у друштвеном, а тиме у сваком другом развоју, али друштво очишћено од нагона постаје стерилно, беживотно и осуђено на историјско изумирање.

Сви ми те нагоне задовољавамо; они су темељ на који се касније надограђује висока култура. Однос између сирове народне енергије и високе духовности најбоље се може разумјети кроз метафору брака: брак није само секс, али врло често нема брака без секса. Какав је то брак у коме га нема? То је аскетски, мртав однос, пука форма без живог садржаја.

Управо то је грешка националиста елитиста. Они би хтјели “десексуализовано” друштво, државу прочишћену од „шатора“, сировости, масних руку и тешких басова. Они сањају брак без секса и чуде се што им је концепт нефункционалан у пракси. Истинска национална елита не смије да буде непријатељ базичне народне енергије, већ њен архитекта. Њен посао није да укине “секс” у друштву, већ да тој сировој виталној сили – која је овај народ и одржала кроз вијекове ратова и криза – да форму, ширу слику и виши смисао. Све док одбијају да прљају руке на терену и док се гаде сопственог темеља, салонски националисти ће остати само увређене градске госпођице које заједно са другосрбијанцима кукају над апокалипсом, док поред њих пролази стваран, жив и несавршен живот.