МИЛАН ЈОВАНОВИЋ: Зашто је БиХ држава апсурд – Политика малих народа у великој игри

Многа интелектуална промишљања политичке ситуације ових простора често се баве моралним критикама без стратешке димензије. Обично се фокусирају на наизглед ирационалне аспекте, али не објашњавају њихове функције. У реалполитици, ништа што траје није “ирационално”. Ако се нешто понавља, то сигурно неком користи.

Kад говоримо о апсурду босанске политике, питамо се ко има интерес да БиХ остане “перпетуум мобиле”? Често се спомиње “неспособност” домаћих политичких елита, али се ријетко расправља о њиховим ограниченим могућностима унутар датог система. Многи критичари указују на слабости система у БиХ: идентитетска доминација, симболика умјесто институција, митови умјесто стратегије.

С обзиром на структуру Дејтонског поретка, ентитети и народи функционишу унутар оквира гдје је моћ формално ограничена. У таквим условима национализам постаје једини начин мобилизације. Дејтон јесте био компромис који је зауставио рат, али је конструисан тако да спријечи концентрацију моћи. Другим ријечима, кад стварна државна моћ не постоји, политичари почињу да владају наративом. То није, како би неки рекли, “глупост”, већ рационално прилагођавање систему који онемогућава успостављање функционалне власти. То су јефтини алати контроле и свака страна у БиХ се труди да улаже у симболе и контролу над јавним ресурсима како би створила преговарачки капитал за дан када ће се границе моћи редефинисати.

Погрешно је гледати кризу у БиХ као затворени систем у којем њени народи сами понављају исте грешке. Балкан је одувијек граница империја, зона у којој се сударају интереси Запада (ЕУ, САД), Русије и Турске. Није могуће градити државу у региону у којем не постоји минимални консензус о томе коју државу уопште градити. Босна није држава у класичном смислу; она је геополитички компромис великих сила. У том тројству, локални актери само могу маневрисати.

Дакле, “перпетуум мобиле” није резултат менталитета, како поједини мисле, већ геополитичког гравитационог поља које онемогућава унутрашњи договор. Мали народи који мисле да воде политику заправо су вођени њоме. Међутим, стратешка игра равнотеже једини је облик политике дозвољен малима у таквим условима. На овим просторима често се мисли да су држава, владавина права и институционална нормалност природно стање које треба обновити. Ипак, ред није природно стање; он је резултат равнотеже страха и интереса.

Тражити излаз из ове ситуације у моралном освјешћивању народа апсурдно је. Морални препород не рјешава ништа. Рјешење лежи у реструктурирању односа моћи, било кроз унутрашњи договор који награђује рационалност (и укључује легитимне захтјеве сва три конститутивна народа), било кроз спољашњи притисак који намеће нову равнотежу. Док се то не догоди, елите ће наставити да се крећу у круг, не зато што не знају куда, већ зато што је круг њихова најсигурнија подлога. БиХ није рјешење; она је механизам за одлагање рјешења.

Проблем није у томе што БиХ стоји у мјесту, већ што нема гдје да крене. У систему гдје нико не може побиједити, циљ није побједа, већ одржавање равнотеже незадовољства. Ово је стање у којем ниједна страна није довољно задовољна да прихвати статус кво, али ни довољно незадовољна да покрене сукоб. Политички актери су константно ратрзани између жеља и реалности којом у већини случајева на управљају.

Докле год Русија и Запад имају супротстављене интересе, Балкан неће имати стабилну државну структуру. Због тога политичари на Балкану, а овде првенствено мислим на српске политичаре, воде политику која Западу каже: „Ако ме изгубите, имаћете хаос”, а Русији: „Ако ме подржите, имате улаз на Балкан”. То се зове игра равнотеже: бити потребан свима, а потпуно не припадати никоме.

Ако размотрити поступке руководства Републике Српске у протеклом периоду и они се могу описати као тенденција ка реафирмацији изворног Дејтона. Та настојања нису у супротности са словом мировног споразума, али често су у раскораку са политичким очекивањима западних сила које данас фактички управљају босанским протекторатом. Вјероватно Милорад Додик нема прави план за потпуну независност, јер би то било самоубиство без признања, трговине, финансија и савезника. Али има врло јасан циљ: створити услове у којима ће се морати сјести за сто и рећи: „Добро, хајде да преправимо БиХ”. То би био реални циљ: не уништење државе, већ њена трансформација у неку врсту конфедерације.

У оквиру свјетске политике, мала друштва често гријеше у једном суштинском питању: настоје да промијене структуру моћи прије него што овладају инструментима потребним за такву промјену. Ако је коначни политички циљ већи степен аутономије, или чак самоопредељење, тај циљ је могућ само у тренутку када се глобалне силе налазе у раскораку и када Балкан служи као трговинска карта у већим процесима. То је историјски образац, а не ствар политичке жеље.

Судбина БиХ неће бити ријешена ни у Сарајеву ни у Бањалуци, већ за столом великих сила које ће поново прецртавати мапу региона, као што је увијек било. У међувремену, Република Српска мора сачувати институције, јер оне остају основа за сваки будући исход. Уништавање или слабљење сопствене институционалне моћи, било импулсивним одлукама, било недоследним повлачењем, представља чин који историја не прашта.

Република Српска мора одржавати стабилне односе са Београдом, јер је Србија центар њене спољно-политичке гравитације. Истовремено, мора отворити канале комуникације са свим великим играчима, и Западом и Истоком. У међународним односима, непријатељство је скупо, а стратешко стрпљење исплативо. Република Српска не смије бити представљена као регионални проблем, већ као структурална нужност регионалног мира. То је једини језик који велике силе разумију.

Судбина Републике Српске неће бити одређена ниједним драматичним гестом, ниједном кризом, већ акумулацијом стрпљења, мудрости и институционалне стабилности. Она ће опстати у мјери у којој буде неопходна за равнотежу интереса великих сила. Не треба тражити апсолутну побједу, већ позицију без које мир постаје скупљи. Ниједан политички маневар не смије оставити другу страну без могућности да сачува образ. Сарајево не смије бити гурнуто у позицију сталног губитника, јер ће страхови који из таквог осјећаја произађу на крају довести до ирационалног понашања. Слично, Запад се не смије довести у положај да мора принудно демонстрирати своју надмоћ. Политички успијех није одсуство противника, већ стабилизација односа до тачке у којој се конфликти регулишу без потребе за спољним интервенцијама.