МИЛАН ЈОВАНОВИЋ: Између правде и силе – Зашто у политици не побјеђују најморалнији?

Морал и правда су неопходни друштву да би уопште функционисало. Без минималног осјећаја правичности, повјерења и правила, људска заједница се распада у хаос. У том смислу, морал није узвишена апстракција, већ функционалан лијепак који омогућава сарадњу, прихватање норми и унутрашњу кохезију. Али проблем почиње онда када се морал и правда измјесте из своје природне улоге и поставе изнад моћи, као да могу да је замијене.

Кад се морал истиче као примарни политички критеријум, добијамо лијепу, али потпуно неупотребљиву категорију. Политика је борба за интересе, ресурсе и моћ. То не значи да треба да прихватамо злочинце или криминалце, али значи да је „морал као мјерило“ у пракси најчешће само празна флоскула.

Морал и правда нису природни закони, већ друштвени договори. Они се мијењају кроз историју, културе и односе снага. Оно што је у Старој Грчкој било нормално и праведно – робовласништво, неједнакост грађана, право јачег – данас је неморално. Оно што је јуче било „праведан рат“, данас је „агресија“. Једном је морално да радиш само за свој народ, другоме је то национализам; једном је морално да будеш строг, другом је то тиранија. Та промјенљивост показује да морал није универзални закон природе. Да је морал универзалан и трајан, не би се непрестано редефинисао.

За разлику од морала, концепт моћи остао је исти. Од полиса Старе Грчке до савремених држава, логика понашања је суштински непромијењена: обезбиједити опстанак, проширити утицај и спријечити појаву ривала. Ко има моћ – одређује правила, ко је слаб – прилагођава се. Тукидидов закључак, да „јаки чине оно што могу, а слаби трпе оно што морају“, и данас важи. Само су средства постала софистициранија, а језик прикривенији. Морални наратив служи као легитимација употребе моћи, не као њена замјена. Кад морал и интерес дођу у сукоб, увијек побјеђује интерес.

Једнако јаки међусобно регулишу односе правилима, која укључују одређене моралне принципе, не зато што су морални, већ зато што је цијена наметања воље превисока. Правила у овом случају су замјена за рат. Јаки не поштује правила зато што су праведна, него зато што му се исплати. Чим престане да се исплати, правила падају.

Међународне институције функционишу све док не угрозе интерес великих сила. Кад га угрозе, бивају игнорисане, заобиђене или обесмишљене. То не значи да су институције бескорисне, већ да су производ односа снага, a не њихов коректор. Правила у међународној политици нису ограничење моћи, већ њен инструмент.

Морал и правда су важни за унутрашњу кохезију друштва и легитимитет власти, али у спољној политици они су алат, не правило игре. Зато је апсурдно стављати морал изнад моћи. Право без силе је апел; сила без права је нестабилна. Али у хијерархији моћ долази прва. Ниједна држава није нестала зато што је била неморална, али многе су нестале зато што су биле слабе. Историја је немилосрдан арбитар: опстају они који умију да контролишу и употребе моћ, а морал служи као коректив, не као темељ.

Људи, међутим, имају снажну потребу да у политици моралишу и позивају се на правду. Политичка реалност је хладна, често неправедна и немилосрдна. Морализовање је начин да људи тај свијет учине подношљивим. Ако прихватиш да моћ управља односима, мораш да прихватиш неправду, жртве и чињеницу да „добри“ често губе. Позивање на правду је психолошки механизам одбране од те истине.

Већина људи нема моћ да утиче на политику, али им морал омогућава да осуде, да се позиционирају као „бољи“, да стекну унутрашњи осјећај надмоћи. То је компензација за реалну немоћ. Тукидид би рекао: слаби призивају правду онда кад не могу да наметну силу.

Зато се код нас често чује: „Има Бога“ или „стићи ће га Божја правда“. То није одбацивање моћи, већ њено пребацивање на виши, недостижан ниво. Бог је у људској свијести ултимативна моћ: свезнајућа, свемоћна, са монополом над правдом и казном. Људи не презиру моћ као такву – они презиру чињеницу да је немају.

Кад неко каже „не вјерујем у силу, вјерујем у правду“, а онда дода „стићи ће га Божја правда“, у суштини каже: „Вјерујем да постоји нека сила толико јака да нико не може да јој побјегне.“ Другим ријечима, вјерују у апсолутну моћ, али им је непријатно да то признају.

Морал, право и религија су покушаји да се моћ укроти и учини подношљивом. Моћ без наратива је брутална; наратив без моћи је празан. Друштву је потребан морал да би функционисало изнутра, али држави је потребна моћ да би опстала споља. Када се те двије ствари помијешају и морал постави као врховни принцип у свијету у коме моћ одлучује, добија се наивна политика и стратешко самоограничавање. Држава која стави морал изнад моћи у суштини одустаје од сопствене безбједности.

Закључак је једноставан и неугодан: морал одржава друштво, моћ одржава државу. Без државе, ни морал нема гдје да постоји. Кад се морал постави изнад моћи, не настаје праведнији свијет, већ свијет у коме они који не признају такво самоограничавање добијају предност. Зато се државе од Старе Грчке до данас понашају суштински исто – мијењају се симболи, идеологије и реторика, али логика моћи остаје непромијењена. Политика која то одбија да прихвати није морална, већ наивна, а наивност у свијету моћи има високу цијену.