Спасоје Томић: Зашто студенти не могу да побиједе Вучића или о озбиљности и младалачком заносу
Свака српска прољећна или јесења сезона са собом доноси исти, већ виђени политички феномен, неколико стотина или хиљада студената или десетина хиљада људи на улицама, носе шарене транспаренте, пиштаљке и тако добијамо култ младости који медији наклоњени опозицији унапријед проглашавају „већ виђеним падом диктатуре“. Међутим, када се улична еуфорија стиша и када дође изборни дан, резултат у кутијама увијек буде сурово тријежњење за шетаче. Локални избори су одличан показатељ.
Питање које се поставља није само зашто ови протести пропадају, већ зашто је уопште дошло до заблуде да студентски занос може да порази једну од највећих и најодговорнијих политичких организација у модерној Европи, Српску напредну странку, предвођену Милошем Вучевићем и Александром Вучићем. Одговор лежи у дубоком јазу између двије категорије: младалачког заноса и државничке озбиљности.
Ефемерност
Младалачки занос је, по својој природи, ефемеран и емотиван. Студентски протести се покрећу на таласу тренутне инспирације, често вођени апстрактним појмовима попут „апсолутне слободе“ или „правде“, без јасне свијести о томе како државни апарат заиста функционише. Занос не трпи компромисе, нема стрпљења и вјерује да се свијет мијења за 24 сата.
Насупрот томе стоји политички систем који је изградио Александар Вучић. То није систем заснован на емоцији тренутка, већ на дисциплини која подразумева свакодневни, мукотрпан рад на терену, од мјесног одбора у најмањем српском селу до врха државе.
На математичкој прецизности која се може описати као познавање жеља и потреба обичног човјека. Док студент са Врачара машта о геополитичким преокретима, Вучић разговара са домаћином у Тополи о субвенцијама за трактор или путу до његове куће.
Студенти мисле да је политика Твитер (X) или инстаграм објава. Вучић зна да је политика инфраструктура. Инфраструктура увијек побјеђује твит.
Студентске вође као марионете „вјечитих губитника“
Један од кључних разлога зашто студенти не могу да побиједе Вучића јесте тај што они заправо и нису аутентични предводници својих протеста. Младалачки идеализам је племенит, али је у српској политичкој реалности изузетно подложан манипулацији.
Иза сваког „студентског“, еколошког или политичког блока брзо извире препознатљива лица опозиционих лидера који су већ десетинама пута поражени на изборима. Студенти у свом заносу вјерују да они воде игру, док их у реалности потрошени политичари из бившег режима користе као живи штит за сопствене фотељашке амбиције. Након што се протести угасе, опозиција се враћа у своје београдске кафиће, а студенти…могу да шетају.
Да бисмо потпуно оголили ову разлику, морамо направити директну компаративну анализу између два потпуно супротстављена свијета кроз кључне друштвене и политичке параметре.
Први параметар је географски фокус. На једној страни, студентски занос је строго ограничен на ужи центар Београда и Новог Сада, стварајући илузију да је Круг двојке заправо читава Србија. На другој страни, Вучићева државничка озбиљност покрива читаву Србију, од Суботице до Пчињског округа, улазећи у сваку кућу и сваки засеок.
Други параметар се односи на циљну групу. Док опозиција свој наратив гради око наводне академске елите ( нпр Димитријевић) у покушају и кругова невладиног сектора, Александар Вучић се ослања на стварну, већинску Србију коју чине радници, пензионери, пољопривредници и стабилна средња класа која жели мир.
Трећи параметар је основни друштвени наратив. Студентски протести се хране апсолутном негацијом свега урађеног кроз паролу „ништа не ваља“, затварајући очи пред очигледним напретком. Насупрот томе, Вучићев наратив је заснован на мерљивим, опипљивим резултатима, километрима нових ауто-путева, стотинама фабрика и најмодернијим болницама.
Коначно, четврти параметар је сама природа политичке енергије. Енергија студената је експлозивна, али кратког даха, она брзо достиже врхунац и још брже опада. Вучићев систем, пак, посједује константну, војнички организовану енергију која функционише 365 дана у години, без престанка и без засићења.
Из ове анализе је јасно, Вучићева озбиљност побјеђује зато што он разумије већинску Србију. Та већинска Србија не живи од стипендија страних фондација, већ од реалне економије, страних директних инвестиција и стабилности коју ова власт гарантује. Док студенти блокирају мостове и отежавају живот радничкој класи коју наводно бране, Вучић отвара нове погоне у којима ће ти исти радници примити плату.
Политика је шах, а не перформанс
Историја нас учи да су револуције и улични заноси донијели Србији много јада, посебно након 5. октобра, када је земља деиндустријализована и опљачкана у име „демократије“. Грађани Србије то памте и зато не желе да повјере судбину својих породица младалачком хиру и недозрелим паролама.
Студенти не могу да побиједе Александра Вучића јер играју погрешну игру. Они играју игру политичког перформанса и емотивног пражњења, док Вучић игра партију велемајсторског политичког шаха, гдје се сваки потез мјери стабилношћу државе, економским растом и очувањем националних интереса.
Занос пролази када се заврши факултет и када почне реалан живот. Озбиљност остаје. И зато, док год је на једној страни само вика, а на другој озбиљан рад и државничка визија, исход свих будућих политичких битака у Србији је унапријед познат.
