СПАСОЈЕ ТОМИЋ: Зашто противници српског интегрализма добијају „излив Вучића у мозак”
Феномен који се у савременом јавном дискурсу може колоквијално дефинисати као „излив Вучића у мозак“ представља специфичну врсту когнитивне дисонанце и политичког редукционизма. Када се суоче са текстовима који афирмишу српски интегрализам, идеју о културном, духовном и политичком јединству српског народа без обзира на државне границе, критичари често прибјегавају најједноставнијем механизму одбране, свођењу сложене националне идеје на дневнополитичку причу.
Противници српског интегрализма пате од хроничног недостатка историјске перспективе. За њих српско питање почиње и завршава се са личном нетрпељивошћу према званичном Београду. Међутим, интегрализам није производ постмодерног политичког инжењеринга, он је дубоко утемељен у процесима националног буђења, од Славјаносерпског програма Петра Цетињског преко Гарашаниновог Начертанија до ослободилачких тежњи које су кулминирале 1918. године.
Текстови који подсјећају на ове темеље изазивају бурну реакцију јер деконструишу наратив о „српском свијету“ као вјештачкој творевини. Суочени са историјским чињеницама, критичари врше семантичко измјештање, сваку референцу на српско јединство проглашавају за издају Црне Горе? Тиме покушавају да делегитимишу аутора, али заправо само откривају сопствену немоћ пред тежином историјских аргумената.
Проблем који противници имају са савременим српским интегрализмом није само у његовој историји, већ у чињеници да он данас има свој политички центар гравитације. Страх од Александра Вучића, као фигуре која је артикулисала концепт заштите српских интереса ван граница Србије, постао је погонско гориво за једну специфичну, антиинтегралистичку коалицију.
На међународном плану, то се манифестује кроз „пицулизацију” политике. Личности попут Тонина Пицуле не нападају Вучића због дефицита демократије, већ због вишка српског суверенитета. За њих је сваки Србин који одбија улогу регионалног затвореника „реметилачки фактор”, а свака идеја о српској слози „хегемонија”. У овом контексту, демонизација Вучића служи као параван за гушење било каквог покушаја српске еманципације.
Овај страх дијеле и проусташки кругови у сусједству, гдје се идентитет гради на негацији српског. За њих је интегралистичка мисао априори агресија. Нападајући Вучића у мојим текстовима, они заправо нападају Србију која више не ћути и која се економски и политички усправља.
Аутошовинизам и корисни идиоти
Посебно је занимљива реакција унутрашњег фактора , другосрбијанске елите заробљене у догми аутошовизма. За њих је сваки национални успјех лични пораз. Уз њих иду и „промашени димитријевићевски националисти”, који се крију иза академске маске, а заправо служе као корисни идиоти грађанистичке идеологије. По њиховој изврнутој логици, прави националиста мора бити изолован и немоћан. Чим се појави неко ко интегрализам заступа са позиције снаге и политичке реалности, они доживљавају „излив Вучића у мозак”.
За ове кругове, моја аргументација је неподношљива јер одбија да прихвати кривицу као трајно стање нације. Лакше је викати и блокирати него признати да су постали сарадници оних који би српски народ свели на фолклорну групу без права гласа.
Посебан револт код критичара изазива чињеница када текстове о интегрализму пише неко ко посједује академски апарат, неко ко разумије и архивску грађу и медијску манипулацију. Противницима је лако да се носе са популизмом, али су немоћни пред есејистиком која спаја историјску вертикалу и савремену геополитику.
„Излив Вучића у мозак“ је, заправо, признање пораза. То је тренутак у којем рационална дебата престаје, а почиње етикетирање.
Оптужујући мене као аутора да сам само продужена рука званичне политике Београда ( ваљда је сагласност са српским интегрализмом који промовишем заједно са одређеним политичарима из ЦГ и предсједником Србије неки гријех а не нормалност) они признају да немају противтежу мојим аргументима. Текстови који афирмишу српски интегрализам дјелују као лакмус папир, они подсјећају да је вријеме српског самопорицања прошло, а то је за антисрпски ментални склоп, неопростив гријех!
