НЕНАД УЗЕЛАЦ: Када ће бити избори или како се у Србији добро живи?
“Ако хоћете да прочитате и сазнате историју и других народа, дознаћете да су млади људи били ти због којих су попустили темељи и највећих држава, а да су их старци одржали и повратили им снагу.
Кажите, како сте тако брзо упропастили толику државу?
Ономе ко је то питао у Невијевој драми Лудус, одговорено је, поред осталог, нарочито ово:
Изронили су на површину нови говорници, лакоумни младићи.
Непромишљеност је, очигледно, особина младих, а разборитост старих.“
– Цицерон, О старости
Цицеронов цитат треба схватити условно: младост има своју снагу, енергију, страст и полетност, али јој најчешће недостаје оно што је Аристотел називао разборитошћу – практичном мудрошћу за вођење државних послова. А она се стиче искуством и временом.
А сада на тему.
Избори ће бити онда када о томе одлучи ненадлежна институција, а њихов датум неће одредити пленуми, већ глобалне околности и њихов утицај на Србију. Када су почеле блокаде и протести, месец дана након пада надстрешнице, понуђени су и референдум и избори како би се проверила воља народа. У тренутку највеће снаге блокадерског покрета, та понуда је одбијена. Тада су исти они који данас траже изборе говорили да је издајник свако ко их прихвати. “Нећемо на Вучићеве изборе”.
После 15. марта постало је јасно да се власт не може променити на улици. Када је пропао покушај да се обојеном револуцијом победи власт, одједном су избори постали „решење“. Дакле, оно што је јуче било издаја, данас је политички захтев. И нико више не помиње сопствене речи.
Блокадерски покрет, који организује група студената углавном повезаних са различитим НВО структурама и опозиционим странкама, након 15. марта улази у константан пад. Временом је све више људи почело да увиђа његову искључивост, агресивност и тоталитарни потенцијал. Осамнаест месеци блокада, малтретирања грађана, онемогућавања студирања већини студената, претњи, етикетирања, дељења народа на грађане и ћације, људе и нељуде, писања приватних адреса политичких противника, вређања “прекодринаца”, одлазака пред породичне куће, гађања јајима, позива на лустрације, вешања и „јахања“ – произвели су супротан ефекат од очекиваног.
Уместо пада власти, дошло је до хомогенизације њених присталица, али и буђења великог броја људи који раније нису били њени симпатизери, али су схватили куда води политика дехуманизације и антиполитичког деловања.
А онда је уследила и најзанимљивија ствар.
Главна тема предкампање постали су – годишњи одмори.
„Како ћемо на изборе ако буду током лета?“ постало је једно од централних питања опозиционе јавности. И управо се у тој реченици најбоље види како се у Србији живи. Држава за коју тврде да је пред сломом постала је земља у којој је један од највећих политичких проблема опозиције – усклађивање избора са летовањем.
То је, можда, и најискреније признање стања у друштву.
Једна од грешака Александра Вучића је у томе што није направио привид учешћа у развоју Србије за одређене “елитне” групе, које идеолошки и оперативно учествују у протестима и блокадама; оне “елитне” групе која се данас политички шверцују преко леђа појма “студенти” како би се докопала власти, јер са својим именом и политичким ставовима не би могли никада да победе.
Политика није пленум. Држава није хаштаг. А власт се не осваја етикетама, блокадама и дехуманизацијом сопственог народа или дела народа.
