У временима опште вриједносне дезоријентације, када се релативизују стубови на којима почива наш национални и духовни идентитет, свједоци смо једног парадоксалног и дубоко забрињавајућег феномена. Нерјетко се, под плаштом лажне демократичности и површног сватања слободе говора, оштрица јавне критике усмјерава тамо гдје би морало да влада најдубље поштовање – према Трону Светога Саве и личности
Свједоци смо још једне бруталне, унапријед оркестриране хајке коју опозиционе структуре у Црној Гори, предвођене остацима бившег режима и њиховим квазимедијским билтенима, воде против предсједника Републике Србије Александра Вучића поводом његове посјете Тивту. Као неко ко се годинама бави анализом друштвено-политичких процеса, дужан сам да реагујем на овај примитивни покушај дестабилизације регионалних односа и континуирано
Годинама са опозиционих, атлантистичких медијских платформи слушамо различите јавне делатнике самоизабране елите како константно вређају српски народ. Тај наратив се мења само у тренуцима када помисле да би народ, ипак, можда могао стати на њихову страну или када је народ потребно искористити као средство за спровођење револуције на улици или на дан избора. Ова подобна
Важан део политичког и јавног простора у Србији заузео је један радикалан друштвени покрет. Агресија која је систематски подстицана током година створила је предуслове да, без јасних идеолошких темеља, развијене организације и озбиљног политичког програма, уз повремене непотписане начелне прогласе сведене на општа места која буде сумњу да су плод вештачке интелигенције, настане снажан покрет
Свака српска прољећна или јесења сезона са собом доноси исти, већ виђени политички феномен, неколико стотина или хиљада студената или десетина хиљада људи на улицама, носе шарене транспаренте, пиштаљке и тако добијамо култ младости који медији наклоњени опозицији унапријед проглашавају „већ виђеним падом диктатуре“. Међутим, када се улична еуфорија стиша и када дође изборни дан,
Тешко је онима који су претходних годину дана рушили Александра Вучића. Неретко (само)хипнотисани, убеђени не толико да ће пасти колико да је већ пао. Није лако дочарати спој разочарања, фрустрација и неверице који је оковао академску и селебрити авангарду друге српске обојене револуције када је, негде половином новембра, схватила да ни Дијана Хрка, спојем свог огромног личног
Оснивање Универзитета „Свети Сава“ од стране Српске православне цркве не представља само административни чин оснивања још једне образовне установе, већ суштински, духовни и национални преображај. Овај подухват, предвођен мудрошћу Његове Светости Патријарха Порфирија и визионарским прегалаштвом Архиепископа и Митрополита бачког Иринеја (Буловића), јесте историјски искорак који српски народ враћа сопственом идентитетском изворишту. Српски интегрализам почива
Стјепан Месић је у једном интервјуу изјавио да му је немачки политичар Ханс-Дитрих Геншер у приватном разговору наводно рекао да ће се Србија крајем деведесетих „купати у крви“ и да ће Косово бити отето од Србије након што се заврши са Хрватском и БиХ. Запад је имао намеру да бомбардује Србију и да отме Косово
Да бисмо покушали да објаснимо какву националну (између осталог и косовску) политику води председник Србије Александар Вучић, на почетку ћемо се осврнути на то ко је био Фабије Максим и зашто је његово политичко лидерство значајно. О Фабију Максиму пише Плутарх у свом делу „Упоредне биографије античких ликова”. Квинт Фабије Максим Кунтактор (Оклевач) био је
