ФИЛИП ПЕЈКОВИЋ: Орвеловских „два минута мржње” за Филипа Грбића или дигитални линч уместо аргумената

Важан део политичког и јавног простора у Србији заузео је један радикалан друштвени покрет. Агресија која је систематски подстицана током година створила је предуслове да, без јасних идеолошких темеља, развијене организације и озбиљног политичког програма, уз повремене непотписане начелне прогласе сведене на општа места која буде сумњу да су плод вештачке интелигенције, настане снажан покрет међусобно супротстављених опција. Ипак, респектабилна бројност на скуповима и високи степен мобилности присталица, било у реалном или виртуелном простору, нису довели до конкретног политичког резултата.

У политичком поретку који познајемо, а то је вишестраначка демократија, политичке странке треба да народну снагу претварају у политичку силу оличену у посланичким мандатима. Је ли то универзално, партикуларно или икако најбољи систем, тема је за другу расправу. Буџетска издвајања за финансирање парламентарних политичких странака служе да помогну устаљивање и оснаживање њихових организација, не би ли оне могле преузети одговорност вршења власти, артикулисале вољу и интересе грађана, односно деловале као корективни фактор према другој страни. Самим тим, без организованих политичких странака нема ни стабилног система у демократском поретку.

Када имамо ове претпоставке у виду, можемо закључити да снага поменутог покрета далеко више говори о слабости опозиције него ли власти.

И то је одраз времена. Са појавом друштвених мрежа, приступачне технологије и пословања путем интернет, постало је могуће да се појединац, преко ноћи, обогати или постане власник дигиталног медија (подкаста, портала), без одговорности и свести о деловању у јавном простору. Иако није имао никакво претходно радно, најчешће ни животно искуство, јер говоримо о релативно млађим људима, односно генерацијама рођеним претежно осамдесетих и деведесетих година, па и касније, потпуно лишен свести о важности хијерархије и њених пратећих слабости – не може се исправити нешто ако му слабости нису познате – појединац се осетио апсолутним, ничим ограниченим, често и са више извора осокољеним господаром јавног простора. Од дигиталног медија постаo je дигитални месија. Не један, већ онолико колико има корисника друштвених мрежа. Било да се ради о плаћеном представљању производа популарних брендова или коментарисању друштвених дешавања, сваки корисник је постао нека врста инфлуенсера, тј. конзумент дигиталне платформе чији је смисао присуства да врши утицај на мишљење других конзумената. Такво осећање одвело је у потпуну неодговорност; према друштву, али и према себи. Онај ко несметано и самостално формира туђе мишљење, утиче на савест, креира вољу и усмерава на неко деловање, још и физички одсутан, није ли сам бог?

Опасности оваквих тенденција увиђају и други критички мислиоци, те све чешће чујемо подсећање на Ворхолову пророчанску реченицу да ће: „У будућности свако бити славан на петнаест минута.”

Присвајајући божанске прерогативе, губе се потребе за институционализацијом колективне воље и одговорношћу. Ако је појединац „мера свих ствари“, он је тај који поставља границе, а свако спутавање сопствене неограничености, у озбиљној конфузији јавног и приватног простора, види као атак на сопствену слободу. Под спутавањем доживљава и деловање сличномислећих које се у потпуности не подудара са његовом визијом.

Дигитални линч

Нормализовање таргетирања у виртуелном јавном простору да би се дошло до виралности и публике одавно је прећутно прихваћено. Изгледало је као безазлено, да би прерасло у случајеве који су за епилог имали и смртне исходе. Овај вид деструктивног понашања пренео се и у сферу политике.

Политички чиниоци одувек имају тежњу да маргинизализују и одстране ограничења сопствене моћи. Ма и најбескрупулознији међу њима неће пропустити да такво деловање заодену у рухо закона или етике. У томе лежи објашњење зашто је дигитална радикализација прихваћена без отпора. Лакше је дневно подстицати негативна осећања маса користећи се дигиталним алатима, него водити страначку организацију за чије је оснивање, макар на папиру, потребно најмање десет хиљада грађана.

Недавни пример са мреже Икс искористићемо као одговарајућу илустрацију. Профил који тврди да представља студенте Факултета техничких наука најпре је објавио: „Da objavimo imena poznatih ličnosti koje su se pravile lude na ideju da pošalju snimak Studenti pobeđuju?“ На реакције других корисника да такве најаве представљају, поред лицемерја у чињеници да нечији јавни ангажман захтева група која заснива сопствено деловање на прикривању личних идентитета, и „цртање мете“ које може повући кривичноправне консеквенце, уследио је одговор да, заправо, никад није ни била стварна намера да се тако поступи, него да се радило о маркетиншкој стратегији.

Парадокс је већи када се присетимо да је исти покрет настао са идејом водиљом која тражи – одговорност.

Поређења ради, покушајмо замислити ситуацију у којој председник Републике или Народне скупштине објави да ће наредног дана потписати одлуку о расписивању парламентарних, односно председничких избора. И да, кад откуца час, објави да је само желео доћи до већег броја „лајкова и прегледа“. Такво би понашање било окарактерисано као бизарно, безобзирно и бахато, али се исти критеријум неће применити на другу страну.

Пре свега неколико година, главна критика сваке опозиције односила се на недовољно присуство у медијском простору. Сведочимо да су такве критике изгубиле смисао са друштвеним мрежама које су традиционалне медије лишиле монопола на јавно информисање. За невољу, уместо да квалитативно допринесу демократском дијалогу и олакшају политичким странкама да дођу до бирача, пошаљу поруке и заобиђу могућу цензуру, мреже су довеле до острашћености која превазилази и политичке нетрпељивости из деведесетих година, о чему сведоче и актери тога времена.

Уз често позивање на „грађанску освешћеност“ ствара се и морални притисак. Појединцу се ставља у знање да уколико није на страни „свесних грађана“, припада „неосвешћенима“, „незаинтересованима“ и „неутралнима“ који су „гори од ових других“.

О каквим „свесним грађанима“ можемо говорити ако се посеже за моралним уценама да би се придобила подршка? Грађанска свест никако не подразумева чин обавезног сврставања на једну страну. Сасвим супротно, она захтева да грађанин разуме да припада друштвеној заједници, свестан својих права и обавеза (и обавеза!), а да је једна од њих поштовање политичких права осталих чланова заједнице. Како су права на политичко опредељење и слободно мишљење, без обзира колико другачије, темељ грађанског поретка, никако не може грађанска свест бити спојива са било којом врстом притиска.

Овде ваља рећи да никако не би поштено било тврдити да већину следбеника овог покрета чине фанатизовани екстремисти. Да таква већина постоји, не би било потребе посезати за моралним и другим притисцима. Ипак, масе су се и у другим историјским (не)приликама искупљивале око фанатичне мањине не само у страху за живот и имовину, колико у страху од јавног срамоћења. Појавом друштвених мрежа, лакоћа могућности срамоћења у јавности достигла је неслућене глобалне размере.

Будући да грађански стабилно и уређено друштво захтева већи ментални напор у разумевању увек сложених друштвених појава, примерице да припадник политичке странке или читава странка могу бити савезници у остваривању општекорисног циља, револуционарна атмосфера погодује онима који таквој динамици промишљања нису вични. У њој се они боље сналазе од склоних интроспекцији и самокритици. Гесло „ко није с нама, тај је против нас“ нагони несигурног човека, што је у времену револуције већина популације, да се сврста и мимо сопствене воље, не би ли избегао могућност да постане предмет сумњичења или мета напада.

Додамо ли томе и правилан став Ћирјаковића о улози бруке и части у српској култури, разумећемо колико је страх од срамоте снажно присутан и чини плодно тле за развој екстремних политичких идеја. Зато и они који у стабилним друштвеним приликама не би били склони агресивном понашању, данас превагну на другу страну и верификовају тиме „моралну“ и „морално-политичку“ исправност. До потпуно мизерних детаља. Феномен препознат као virtue signalling, премда је у огољенијем облику био присутан у ранијим тоталитарним системима – „банда“ на Голом отоку морала је бити суровија према „новој банди“ од логорских чувара како би доказала да је увидела сопствене грешке и одустала од старих заблуда.

Из тога можемо закључити да загарантованих петнаест минута славе није безусловна категорија. Њихов нужни пратилац јесте наслућен у делу Џорџа Орвела.

Ко се сећа „1984”, маестралног дистопијског романа енглеског новинара, требало би да памти и „Два минута мржње”. Емисија у дневној издању, намењена лојалним и провереним поданицима Океаније, члановима Уже и Спољне партије коју чини мање од 15% становништва. Двоструки је смисао „Два минута мржње” – да следбенике информише ко је данашњи непријатељ и пружи им прилику да своју исправност искажу кроз јавно негодовање према њему. „Програми Два минута мржње мењали су се из дана у дан, али није било ни једнога у коме главна личност није био Голдштајн.” Читаоцу остављамо да приложени цитат протумачи како жели.

„Код два минута мржње”, каже даље Орвел: „стравично је било то што човек није био примораван да се претвара; напротив, било је немогуће не учествовати. (…) Одвратна екстаза страха и осветољубља, жеља за убијањем, за мучењем, за разбијањем туђих лица маљевима, почела би да струји кроз целу групу као електрицитет, претварајући човека и против његове воље у лудака који се кези и вришти.”

Случај Филипа Грбића

Послужимо се недавним примером да бисмо јасније сагледали савремени механизам јавног линча.

Иза Филипа Грбића није петнаест минута славе, али јесте (најмање) петнаест година рада у култури и дванаест година у просвети. Само једно појављивање у програму РТС-а било је довољно да се, по опробаном моделу који се свакодневно понавља, покрене кампања против човека који, уз најшири простор за сва могућа неслагања, током скромних неколико минута емисије колико је имао на располагању као један од четворо гостију, није изговорио нити једну тешку реч или квалификацију.

Већ наредног јутра, појавио се у листу Danas чланак са сугестивним насловом „Ko je Filip Grbić, koji je na RTS-u držao stranu Ani Brnabić?” Потписан иницијалима, стоји на ивици доброг укуса. С оне стране. Лишен препоручених еснафских смерница и узуса, највећи део простора посвећује нескривеном покушају дискредитације личности уместо ставова, не само перфидним избором фраза које у контексту циљане публике треба да произведу жељени ефекат, него и на најдиректнији могући начин у границама пристојног речника („držao stranu (…), naprednjakinji”).

Други, значајно сажетији део, доноси Грбићеве биографске црте. Пет пасуса са по једном реченицом, практично до у слово преписани подаци које добијате као прва два резултата претраге на Гуглу; чланак Википедије и биографска страница на званичном сајту Девете гимназије. Можда се аутор чланка није превише потрудио да темељније истражи и својим читаоцима веродостојније дочара Грбићев животопис, али је, случајно или намерно, испустио да са коришћеног извора пренесе и податак да: „пише докторску дисертацију из области савремене херменеутичке филозофије.” Тешко је отети се утиску да је реч о селективном избору података како би се читалац усмерио ка пројектованом закључку.

На другој страни, нашао би аутор чланка и да је Грбић унук учесника ослобођења Београда 1944. године, одликованог пуковника ЈНА, двоструки унук и праунук партизанских бораца. Да се, неким чудом, мало више дао у истраживање, могао је сазнати и да је Грбић уредник РТ Балкан, што би читаоцима Danasa несумњиво помогло да појачају уверење које им уредништво сугерише.

Не нужно као последица самог чланка, али јасно у вези са наметнутим правцима политичког деловања, уследило је стотине најпримитивнијих реакција. Где су, дабоме, доминантну улогу имали корисници без имена и презимена.

Шта је старије, мање је важно; ефекат је изнова постигнут. Као код Орвела, свако је уложио два минута за исписивања поруке мржње како би покушао да докаже исправност у „врлини“.

Коментари на Твитеру испод текста Danasa – ниједан профил под стварим именом и презименом

Није ово Грбићу било прво гостовање на програму јавног сервиса. О својим романима, говорио је у Културном дневнику и емисији „До детаља”. Међутим, испоставило се да „најобразованији слој становништва“ није верзиран у живе културне токове и да, мада свако мало јадикује због програмске политике окренуте забавним садржајима, не придаје пажњу ни оним малобројним емисијама културно-образовног карактера. Додамо ли томе чињеницу да се први Грбићев роман појавио 2017. године, пре скоро читаву деценију, и да је одмах препознат и награђен од троје универзитетских професора као чланова жирија Задужбине Милоша Црњанског, те да је његов други роман добио Награду Бранко Ћопић коју доделуље задужбина при Српској академији наука и уметности (састав жирија: Матија Бећковић, Душан Ковачевић, Нада Милошевић Ђорђевић, Горан Петровић и Милосав Тешић), постављамо питање: како је „најобразованијем слоју становништва“ промакло дело чију је вредност струка у зачетку оценила највишом оценом? И да ли истински образована и морално узвишена елита може дозволити поништавање човека, сводећи читаву његову личност на политичку етикету?

Одговор је понудио Иван Иљин говорећи о типу надменог човека као читавом слоју привилеговане елите: „Он умишља да је паметан и просудљив, да све разуме, да зна “и ово и оно”, и још понешто, да може и “ово и оно”, и још много другога. Напокон, он “све” може. И већ из тог, једног, разлога, он се дерња, малтретира свакога ко му се нађе на путу, све остале тера у ћошак и шигоше срамотом. (…) Јасно: не могу сви да буду једнако образовани и једнако скромни. Многи знају мало. У реду. Али, ето, један зна мало и не сумња у то; он је наиван. Други зна такође мало, као и први, али умишља да зна много и тачно…”

Човек из Иљиновог цитата данас је изузетно гласан у јавном простору. Он је прилика инфлуенсера, репрезентативни представник првака радикалног покрета. У руке му је допала технологија којом долази до широких маса и емитује своје поруке без икаквог преиспитивања сагласности са истином. По осећају моралистичке и идеолошке дужности, грчевито заузима најекстремнија становишта, спреман да их агресивно брани и учествује у затирању другачијег мишљења, премда о сржи ствари зна тек онолико колико је могао чути од других попут њега. Са масовном појавом, створили су се виртуелни балони: „који чине атлантистички медији, инфлуенсери и “дигитално крдо” – у коме се линч и агресија користе за ућуткивање сваког другачијег мишљења. У њима господари ново свето тројство: The trinity of influencer, algorithm, and crowd (инфлуенсера, алгоритма и гомиле)”, како је то дефинисао Слободан Антонић у једном недавном тексту.

„Тако се производе виртуелне стварности које изгледају као реални друштвени притисак – а у то збиља и могу да израсту када се успе у науму да се нека идеја или неко становиште шире наметну јавности”, закључује Антонић.

Шта је онда толико засметало у Грбићевом наступу? По свој прилици, за највећи грех узете су му две реченице које је група сценариста емисије „24 минута са Зораном Кесићем“ искористила за, очекивано, не нарочито интелигентан скеч: „Људи не разумеју да овде безбедно и у благостању живе и проевропски грађани, и проруски грађани, и националисти и либерали. Хоћу да вам кажем да ће то све нестати уколико дође до смене власти, уколико дође ова недемократска, зборашко-пленумска диктатура.“

У бинарном коду прочитана изјава, где је против нас свако ко није беспоговорно са нама, Грбић бива представљен као режимски пропагандиста који шири страх од промена како би се очувало постојеће стање. Али када би се две реченице ставиле у контекст и читале потпуно ослобођено од пристрасности, из њих би се закључило да Грбић не заступа власт; он указује на опасности једне и сасвим конкретне алтернативе. Не говори да је промена власти, сама по себи, неприхваљива и корак уназад, већ страхује од оног чиме би та и таква власт могла бити замењена.

С тим у вези, Грбић не заговара ништа друго до, крајње поједностављено, става да чак и поступци носилаца власти, именом и презименом, који се ничим не могу оправдати јесу мање опасни од могућности да макар и идентичне потезе са позиције државне власти чине појединци заштићени анонимношћу и заклоњени иза нелегитимних, потом нелегалних и никаквим правом уређених и ограничених тела попут пленума и зборова.

На крају, Грбићев став представља јасан позив да се друштвени сукоби и неслагања врате у оквире поретка демократског одлучивања, чији су главни носиоци политичке странке.

Избор лакшег пута

Вратимо се на почетак. Редакцијски комитет „Два минута мржње” у нашем времену је децентрализован и укључује безброј актера, што не повлачи да су и сами комитети неповратно нестали. Поништена граница између гледаоца и уредника резултирала је тиме да број емитера буде једнак броју корисника интернета, па можемо мирне савести говорити о систему „Двадесет четири сата мржње”. И где то све може водити?

Најпре у даљу радикализацију једне стране. Неспремна да се страначки организује и политички делује, наставиће да учествује у продубљивању подела и даљој дехуманизацији противника. Зависно од трајања, могу се очекивати и фракционашке поделе између којих ће настати дубоки ров испуњен мржњом, што су историјски примери показивали. Таква мржња „издајника у сопственим редовима“ јача је од нетрпељивости према страни против које се изворно устало. Све као нужна последица инфантилног става да се мора имати све и то одмах, јер ће у супротном уследити вандализација свега под руком и изазивање јавног скандала.

Грађанске свести нема без озбиљног и дугорочног рада; перформативни активизам и слактивизам могу умирити личну савест и пружити уверење да се нечему допринело, али „два минута“ за маркирање непријатеља у дигиталном простору неће заменити снагу развијене и идеолошки чврсте политичке организације. Страх од „укаљаности“ политике и страначког организовања још један је прилог тези да грађанске свести нема код оних који се у њу заклињу.

Док избор пада на лакши пут, да се бесомучно понављају са друштвених мрежа покупљени цитати приписани мексичким револуционарима уместо да се прихвати и учини дугорочни напор, не би ли се дигитални бес и линч заменили аргументованим расправама, власти: „за своју будућност не треба да брину“, а свака промена остаће недостижна.

И то није проблем само власти или опозиције, већ читавог друштва.