За ову причу нема снимака јер тада ни телефони, а ни друштвене мреже нису били развијени као данас, па није ни постојала праксa моменталног дељења видео-снимака. Постоји барем 30 људи-сведока који су ово гледали и проживели. Радња ове приче се одвија у мају 2011. године. Са групом од 7 пријатеља отишао сам на протест против
Свједоци смо још једне бруталне, унапријед оркестриране хајке коју опозиционе структуре у Црној Гори, предвођене остацима бившег режима и њиховим квазимедијским билтенима, воде против предсједника Републике Србије Александра Вучића поводом његове посјете Тивту. Као неко ко се годинама бави анализом друштвено-политичких процеса, дужан сам да реагујем на овај примитивни покушај дестабилизације регионалних односа и континуирано
Важан део политичког и јавног простора у Србији заузео је један радикалан друштвени покрет. Агресија која је систематски подстицана током година створила је предуслове да, без јасних идеолошких темеља, развијене организације и озбиљног политичког програма, уз повремене непотписане начелне прогласе сведене на општа места која буде сумњу да су плод вештачке интелигенције, настане снажан покрет
Свака српска прољећна или јесења сезона са собом доноси исти, већ виђени политички феномен, неколико стотина или хиљада студената или десетина хиљада људи на улицама, носе шарене транспаренте, пиштаљке и тако добијамо култ младости који медији наклоњени опозицији унапријед проглашавају „већ виђеним падом диктатуре“. Међутим, када се улична еуфорија стиша и када дође изборни дан,
Тешко је онима који су претходних годину дана рушили Александра Вучића. Неретко (само)хипнотисани, убеђени не толико да ће пасти колико да је већ пао. Није лако дочарати спој разочарања, фрустрација и неверице који је оковао академску и селебрити авангарду друге српске обојене револуције када је, негде половином новембра, схватила да ни Дијана Хрка, спојем свог огромног личног
