Треба гледати право. Јер да се хтело гледати иза себе, добили бисмо очи на потиљку. Треба љубити земљу деце своје, а не дедова својих.
Постоје политичке расправе у којима се противник назива неспособним, корумпираним, аутократом или издајником. Свидјело се то некоме или не, све је то дио политичког живота. Али постоји тренутак када политички противник престаје да буде само човјек са другачијим ставом и почиње да се представља као припадник неке посебне, опасне и непожељне групе. Управо та граница
Постоји једна занимљива, али и прилично тужна појава у српској политици: дио националне интелигенције и национално оријентисане јавности као да стално изнова открива да политика није оно што пише у књигама и на плакату, већ оно што се дешава иза њега. Прво се појави неки политички покрет. У њему се нађе неколико људи који говоре
Студентска листа је коначно показала оно што се дуго чекало: програм. “Србија или мафија”, “У знању је моћ” и “Србија расте са нама” – три цјелине, једанаест тачака и много великих ријечи о правди, знању, развоју, институцијама и борби против корупције. Програм је представљен као окосница политике којом би, како сами кажу, држава била ослобођена
Као човјек који своја начела темељи на светосавском завјету, историјској вертикали српског интегрализма и нераскидивом јединству нашег народа од Бањалуке и Београда, па све до Никшића и нашг распетог Косова и Метохије, дужан сам да до краја деконструишем причу о такозваним балканским стабилократијама. Они који покушавају да у исти кош ставе политичке прилике у Црној
Ако је 20. вијек ишта научио српски народ западно од Дрине, онда је то да цијена наивности на Балкану није само политички пораз. Понекад је цијена наивности много већа и значи биолошки нестанак. Ових дана, поводом смрти и сахране генерала Ратка Младића, поново гледамо познати медијски и политички талас који долази из Сарајева и Загреба.
У тексту „Двјесто година српског питања: Добри комшија Александар Вучић” аутор Кенан Ефендић (главни и одговорни уредник портала !Одговор) износи низ занимљивих, али истовремено фактички нетачних, историјски селективних и геополитички фрустрираних теза. Изузетно је дирљиво са колико пажње и пажљиво упаковане комшијске „забринутости” Сарајево прати сваки корак српских државника, па чак и приватне посјете очинским
Полицентричност није ни први ни последњи термин чије се значење злоупотребљава и извргава како би се оправдало разједињење српског националног корпуса и оправдала отворена антисрпска политика под плаштом наводне полицентричности, а последње деценије и под политичким разликама са владајућим режимом у Србији или директно Александром Вучићем. Термин има просто значење и односи се на то
Текст који читате у наставку одломак је из књиге Слављеник књижевник Ђорђа Оцића, некадашњег професора Мила Ломпара у гимназији. У њему Оцић доноси живописно сведочење о томе какав је Ломпар био као ученик, како је, благо речено, био неприхваћен од стране разреда и често исмеван, што га је доводило до суза. Оцић описује и једну
Када се у јавном дискурсу покрене питање лидерства, сујете и тренутних политичких позиција, суочавамо се са суштинским неразумијевањем онога што историјски ток захтијева од једног колектива. Одговор на питање о лидерству не лежи у персоналним амбицијама или тежњи за тренутним престижом, већ у свијести о сопственој улози у процесу који превазилази свакога од нас појединачно
