Пише,Спасоје Томић: ДЕКОНСТРУКЦИЈА ЈЕДНЕ ИДЕОЛОШКЕ ЗАБЛУДЕ
Као човјек који своја начела темељи на светосавском завјету, историјској вертикали српског интегрализма и нераскидивом јединству нашег народа од Бањалуке и Београда, па све до Никшића и нашг распетог Косова и Метохије, дужан сам да до краја деконструишем причу о такозваним балканским стабилократијама. Они који покушавају да у исти кош ставе политичке прилике у Црној Гори под бившим режимом и савремену државну политику Србије представља врхунски политички аматеризам, плитку демагогију и јефтину манипулацију која свјесно занемарује геополитичку стварност, историјске улоге и виши државни интерес.
Прије свега, злоупотреба појма стабилократије почива на темељно погрешној и лажној симетрији.
Изједначавати режим Мила Ђукановића, који је деценијама градио власт на отвореном прогону српског народа, стварању вјештачке црногорске нације на искључиво антисрпским темељима, криминализацији друштва и крађи историјског наслеђа, са предсједником матичне нам државе Александром Вучићем, који први пут у новијој историји отворено штити права за сав српски народ гдје год он живјео, јесте свјесно замазивање очију домаћој и међународној јавности.
Творац антисрпског инжењеринга у Подгорици и предсједник који је Србима у региону вратио достојанство, објединио српски културни простор не дијеле исти политички ДНК. Први је темеље своје владавине зидао на понижавању српског имена и сепаратизму, док други помаже материјални и духовни опстанак нашег народа.
Олигарх и диктатор Ђукановић је свој преокрет извео из чистог макијавелистичког и личног интереса зарад шверца цигарета и наркотика, заштита од међународних потјерница и безусловног служења НАТО апарату. Са друге стране, државна политика Србије мора да води рачуна о војној неутралности, мудрим економским интеграцијама, привлачењу инвестиција, изградњи стотина километара путева и пруга, те јачању српске војске као гаранта мира. Назвати државну борбу за економски узлет и инфраструктурну ренесансу Србије некаквим „ријалитијем“ могу само они којима смета свака јака, економски стабилна и суверена Србија која не клечи пред страним амбасадама.
Посебно је опасан покушај релативизације и инструментализације улоге Српске православне цркве у овим процесима. Тврдња да је врх СПЦ у Србији дио власти представља директан напад на саборност и нашу духовну вертикалу. Црква не постоји ради приземне политичке трговине, већ у свештеној симфонији са народом чува свој вјековни косовски и светосавски завјет. Народ у Црној Гори устао је 2020. године у величанственим литијама да одбрани светиње од дукљанског лудила и авети антисрпског закона, док се у Србији под видом лажних еколошких или наводно грађанских револуција покушава разбити национално ткиво од стране оних којима је цијепање српства животни задатак. СПЦ у Србији дијели судбину свог народа и државе, бранећи српске светиње на Косову и Метохији и позивајући на јединство у тренуцима када се над цијелим Балканом надвијају нови геополитички притисци.
Теоретичари стабилократије заборављају да се државе не граде на деструкцији, већ на институционалној изградњи која у Србији данас постоји кроз стабилан буџет, нове клиничке центре, фабрике и научно-технолошке паркове. Србија није никакво искривљено огледало бившег црногорског режима, већ независна, војно неутрална држава и стожер сабрања цијелог српског народа. Пројекат српског интегрализма не познаје границе које су туђи картографи цртали у канцеларијама колонијалних управника, а покушаји да се државна политика Србије прикаже као крах институција јесу само очајничка реторика поражених политичких снага којима сметају свака нова побједа, фабрика, мост и економски раст нашег народа и наше српске државе.
Историја има свој ток, али се он не мјери фрустрацијама аналитичара већ дјелима која остају иза генерација. Нема повлачења ни предаје, српски народ добро зна ко му у Србији мисли добро а ко не.
Закључно, уживајте у колонији Јохана Сатлера и Марте Кос док се трудите да оне који воде суверинистичку политику оцрните јер имате проблем који се зове комплекс периферије.
Аутор је магистранд историје
