НЕНАД УЗЕЛАЦ: Деконтаминација српског народа или о десничарском другосрбијанству
Последњих осамнаест месеци на површину је испливао до сада неочекивани феномен – десничарско „деконтаминирање“ српског народа, односно десничарско другосрбијанство.
Појам Друге Србије настао је 1992. године у оквиру Београдског круга. Званично, како су сами себе дефинисали, то је „нежељена елита“ (Латинка Перовић), која се бори против ратне хистерије Србије и српских злочина. Идеолошки темељ ових идеја поставио је Радомир Константиновић својом књигом Филозофија паланке, у којој „српски нацизам“ описује као иманентан српском народу, односно „духу српске паланке“. Иронично, ове тезе доводи у везу са Димитријем Љотићем, који на изборима није могао да освоји више од 1% гласова.
Године 1995. Борка Павићевић оснива Центар за културну деконтаминацију, идеолошки ослоњен на ставове Радомира Константиновића и Латинке Перовић, чији је циљ, у суштини, „деконтаминација“ „духа српске паланке“.
Реч деконтаминација, најједноставније речено, означава „чишћење од нечега опасног“. У медицини то подразумева уклањање бактерија, вируса или токсина, док у хемијској или нуклеарној заштити означава уклањање радиоактивних или хемијских материја.
У политичком и друштвеном контексту, овај појам може означавати уклањање нечега што се сматра штетним. Управо ту лежи његова проблематичност – када се примењује на људе, он може водити ка искључивању, дискриминацији и дехуманизацији. Ако се грађани прогласе „штетним“, онда се отвара простор за њихово симболичко „чишћење“. О томе ко је „штетан“ одлучује се произвољно, у складу са политичким афинитетима, што доводи до релативизације основних друштвених вредности и ускраћивања људског и грађанског достојанства делу народа.
Након пада надстрешнице, дошло је до појаве десничарске употребе овог појма према значајном делу сопственог народа. У том процесу учествовали су и поједини опозициони политичари који су некада били мета „културне деконтаминације“ идеолога поменутих на почетку текста. Данас, међутим, учествују у „деконтаминацији“ грађана са којима се политички не слажу, иако су у ранијим фазама свог деловања, кроз разне партијске структуре, настојали да придобију управо те исте људе. На делу је спајање антирежимских ставова са дехуманизујућим и дискриминаторним приступом.
Таква појава представља облик антиполитике и као таква делује деструктивно на друштво. Она мора бити предмет критике, јер доприноси дубљем дељењу народа, и то од стране оних који себе сврставају у патриотски и национално оријентисани део јавности. Није проблем политичко неслагање, па ни негативан став према појединим политичким актерима, али проблем настаје онда када се тај став претвори у искључивост, односно у „деконтаминацију“ – што у суштини значи дискриминацију и дехуманизацију значајног дела сопственог народа.
Тамо где сујета надвлада савест и грађанску одговорност, настаје управо оно што можемо назвати десничарским другосрбијанством.
