МИЛАН ЈОВАНОВИЋ: Геополитика иза украјинског рата – Како је борба за Кину запечатила судбину Европе?

Кина је главни разлог зашто је свијет данас ушао у период великих геополитичких потреса. Још почетком 21. века у Вашингтону је сазријевало увjерење да највећи дугорочни изазов америчкој глобалној доминацији неће бити Русија, већ Кина. За разлику од Москве, Пекинг располаже огромном индустријском базом, технолошким потенцијалом, демографском снагом и економијом која може парирати америчкој.

Управо због тога су САД постепено почеле да прилагођавају своју стратегију сасвим новој реалности. Још током администрације Барака Обаме покренут је „Pivot to Asia“, стратешки заокрет ка Индо-Пацифику. Од тог тренутка Вашингтон је започео дугорочну стратегију опкољавања Кине и слабљења потенцијалних кинеских савезника. У средишту те стратегије нашла се Европа, али не као играч, већ као поље надметања.

Током двије деценије након Хладног рата, Европска унија под њемачким вођством постепено јача своју економску снагу. Берлин је полако трансформисао ЕУ у сопствено економско двориште, ширећи утицај на исток, али истовремено централизујући моћ одлучивања у корист језгра Уније. За ЕУ Русија је била извор јефтиних и поузданих енергената који су покретали њемачку индустрију, а Кина је била главно извозно тржиште за високотехнолошке производе европске економије, док су САД обезбјеђивале безбједност Европске уније. Тадашња Европа је имала идеалан геополитички положај за себе, али потенцијално проблематичан за САД.

Из америчке перспективе појављивао се неповољан сценарио: у којем би Европа економски била све чвршће повезана са Русијом и Кином, а политички све независнија од Америке. У случају озбиљног америчко-кинеског сукоба, таква Европа, под диригентском палицом Њемачке, могла је да покуша да остане по страни, што би значајно ослабило америчку позицију.

Брегзит је представљао први озбиљан ударац таквом европском моделу. Не постоје чврсти докази да су САД организовале излазак Велике Британије из Европске уније, али је тешко спорити да је Вашингтону одговарала Унија која је мање кохезивна и мање способна да дјелује као самосталан центар моћи. Истовремено, Америка је све више инсистирала да европски савезници плаћају већу цијену сопствене безбиједности кроз НАТО.

Други и далеко важнији проблем за Вашингтон била је Русија. Иако економски неупоредиво слабија од Кине, Русија располаже ресурсима, војним потенцијалом и нуклеарним арсеналом, који је чине незамјенљивим фактором у глобалном односу снага. Из угла америчких стратега, најнеповољнији сценарио био би трајно спајање руских природних богатстава са кинеском индустријом и технологијом. Та комбинација могла би могла да створи блок способан да озбиљно угрози америчке интересе широм Евроазије.

Русија је тај процес доживљавала као постепено претварање Украјине у антируску геополитичку платформу, са које би лако могао угрозити опстанак Русије. Запад је, с друге стране, исти процес представљао као право једне суверене државе да сама бира своје савезнике. Судар ова два погледа временом је прерастао у оружани сукоб.

Гурањем Украјине у отворени сукоб са Русијом, САД су покушале да ријеше два проблема одједном. Први је био слабљење Русије. Вашингтон је рачунао да ће економски колапс усљед санкција за неколико мјесеци довести до смјене режима у Москви и доласка прозападног лидера, чим би Русија била стављена под контролу Запада. Други је био деиндустријализација Европе. Пресијецањем енергетских веза са Русијом (што је кулминирало саботажом Сјеверног тока), Европа је изгубила конкурентност и добрим дијелом враћена је под америчку економску и политичку диригентску палицу.

Међутим, план о брзом колапсу Русије није успио. Умјесто промјене режима, санкције су приморале Москву на потпуни заокрет ка Пекингу. То је довело до онога чега се амерички стратези највише плаше – стварања блока у којем Кина добија неограничен приступ руским ресурсима које САД не могу блокирати поморском супериорношћу.

Са повратком Доналда Трампа на власт, у Вашингтону је сазрела свијест о овој грешци. За САД је данас далеко прихватљивија јака, али самостална Русија, него Русија која функционише под директном командом Пекинга. Понуде и уступци који се нуде Москви представљају закасњели покушај Америке да „одлијепи“ Путина од Си Ђинпинга. То је разлог зашто је Путин био спреман да се састане са Трампом и прихвати одређени договор. Русија би тим договором добила одређену сигурност, а да се потпуно не преда у наручје Пекинга.

Управо у овој фази долази до парадоксалног обрта у којем Европска унија (Брисел и Берлин) сада постаје главни кочничар мира. Док Вашингтон тражи излазну стратегију како би се фокусирао на Кину, европске елите инсистирају на наставку сукоба и „поразу Русије“.

Разлог за то је страх од губитка сопствене позиције, јер ако се рат заврши договором Вашингтона и Москве, Брисел и Берлин губе право да доносе кључне одлуке у Европи без утицаја Русије. Европски лидери су уложили све на карту руског пораза; признање да је та политика пропала значило би и њихов политички крај.

На крају, глобална шаховска табла остаје заглављена. Кина је јасно ставила до знања да пораз Русије није опција, док Трамп покушава да тргује како би спасио што се спасити може. Европа, која је некада тежила да буде лидер, сада је заробљена у рату који више не контролише, плашећи се и мира и пораза.