Феномен који се у савременом јавном дискурсу може колоквијално дефинисати као „излив Вучића у мозак“ представља специфичну врсту когнитивне дисонанце и политичког редукционизма. Када се суоче са текстовима који афирмишу српски интегрализам, идеју о културном, духовном и политичком јединству српског народа без обзира на државне границе, критичари често прибјегавају најједноставнијем механизму одбране, свођењу сложене националне
“Ако хоћете да прочитате и сазнате историју и других народа, дознаћете да су млади људи били ти због којих су попустили темељи и највећих држава, а да су их старци одржали и повратили им снагу. Кажите, како сте тако брзо упропастили толику државу? Ономе ко је то питао у Невијевој драми Лудус, одговорено је, поред
Последњих осамнаест месеци на површину је испливао до сада неочекивани феномен – десничарско „деконтаминирање“ српског народа, односно десничарско другосрбијанство. Појам Друге Србије настао је 1992. године у оквиру Београдског круга. Званично, како су сами себе дефинисали, то је „нежељена елита“ (Латинка Перовић), која се бори против ратне хистерије Србије и српских злочина. Идеолошки темељ ових
Често се у јавности пласира теза да „лечимо децу СМС порукама“ и да држава не би смела да улаже новац ни у шта друго док постоје деца којој је потребно лечење. Такав наратив на први поглед делује емотивно снажно, али је суштински поједностављен и нетачан. СМС донације нису специфичност Србије; оне се користе широм света,
Врло често на званичним страницама студената у блокади, неких опозиционих покрета и опозиционих медија (појединце да не помињемо) може се видети како се народ Србије дели на ГРАЂАНЕ и ЋАЦИЈЕ. То је политика одузимања људскости и грађанског статуса или једноставно: пут којим се правда насиље. Политички неистомишљеници, представљени као ћацији, немају права и над њима
Текст је написао епископ бихаћко-петровачки Сергије 14. децембра 2020. године. Да живим у Београду или негдје у унутрашњости Србије, можда бих о предсједнику Вучићу размишљао на нешто другачији начин, можда бих, као многи, више био вођен личним а мање националним интересима. Али, пошто сам монах и епископ који живи и столује у манастиру Рмњу, на
Историчар уметности, писац, академик… и тиха савест једног народа. Рођен у Загребу 1922. године, у породици српских интелектуалаца, Дејан Медаковић је рано схватио да уметност није само слика, већ сведочанство душе једног народа. Цео свој живот посветио је истраживању српске уметности, посебно иконописа и барока. Путовао је по заборављеним црквама Војводине и Далмације, листао старе
