НЕНАД УЗЕЛАЦ: Естетизација грађанског екстремизма и целофан политика

Врло често на званичним страницама студената у блокади, неких опозиционих покрета и опозиционих медија (појединце да не помињемо) може се видети како се народ Србије дели на ГРАЂАНЕ и ЋАЦИЈЕ. То је политика одузимања људскости и грађанског статуса или једноставно: пут којим се правда насиље. Политички неистомишљеници, представљени као ћацији, немају права и над њима је све дозвољено. То значи да за ГРАЂАНЕ не важе закони када не иду у њихову корист.

Ауторасистичка идеја ћацизма је суштински извор поделе и насиља у друштву од стране свих који деле народ на ГРАЂАНЕ и ЋАЦИЈЕ. Та идеја је у основи тоталитарна, која се потура народу као демократски принцип и можемо је упоредити са лепим целофаном у који је замотан неки сумњиви „поклон”. Немогуће је борити се за демократију тоталитарним идејама и методама; то увек води противно прокламованом циљу.

У нашој опозиционој јавности можемо често видети познате јавне личности како деле народ према броју зуба и другим физичким карактеристикама. Те познате личности су формално грађански оријентисане и код њих, тобоже, нема екстремних идеја, али истина је другачија, као код метафоре лепо увијеног поклона. Једна од познатих опозиционих активисткиња ишла је толико далеко да је политички делила људе према облику главе и цртама лица. Можда није ни свесна зла којем такви ставови у политици могу водити, те није лоше понекад такве ствари и опростити ако човек разуме грешку.

Естетизацију грађанског екстремизма можемо редовно видети на Н1 и Новој С. Лепи, урбани медији у односу на „прост”, „сељачки”, „народни”, на пример, Информер. Међутим, ти медији од свог оснивања врше дискриминацију, те дехуманизацију и ауторасизам према свима који не заступају њихове идеолошке погледе. Они су за време блокада на својим порталима, у тренутку када су се (посебно у Новом Саду) протести кретали ка личним адресама политичких неистомишљеника, писали адресе људи у својим текстовима како би подизали већу тензију и масу држали на константном окупу. Политичка историја Србије не памти да је неко на овај начин, систематски, генерисао и усмеравао насиље према личним, породичним, местима становања политичких противника.

Политику треба пратити веома пажљиво, са сталним трагањем где се крије ђаво, а не само гледати спољну, естетску, форму. Није све у форми, нешто је и у веома вешто завијеном садржају који, на први поглед, изгледа веома невино и људски. У том ђаволу се крију тоталитарне идеје. Лепо је Достојевски у својим Злим дусима описао како се те леве, тоталитарне, идеје рађају у људима и докле могу да доведу. Наша наука је претрпана „критичким теоријама” заснованим на франкфуртовцима и другима. Те ствари, на веома суптилан начин, стварају анархистичке идеје у младом мозгу. Зато је Филозофски факултет највећи генератор таквих идеја. Са тим идејама политизација смрти иде руку под руку и, нажалост, често завршава новом смрћу, као што је то случај несрећне студенткиње Филозофског. Када се борба за правду претвори у идеологизацију правде, онда, онај ко је себе сам поставио за меритеља правде, врло лако завршава у новим смртима или француској гиљотини. И то није политика.